Вучић је најсуверенији председник на Балкану

Балкан се у првој четвртини 21. века показао као део Европе најмање интегрисан у европску политичку заједницу. На мапама међународних агенција је донедавно био бела мрља. То је последица крвавих ратова након распада Југославије и агресије НАТО-а, оцењује у разговору за „Политику” Олег Бондаренко, председник Фонда за прогресивну политику из Москве и оснивач и главни уредник медијског пројекта „Балканист”.

Као један од водећих руских познавалаца Балкана, Бондаренко оцењује да су они делови бивше Југославије који су још 1991. означили свој пут ка Бриселу, убрзо и постали део политичке Европе. То су пре свега Словенија и Хрватска, док остале бивше републике нису имале велике изгледе за улазак у ЕУ. „По мом мишљењу, у догледно време од балканских земаља само Црна Гора може ући у Европску унију, оцењује Олег Бондаренко.

Зашто Црна Гора?

Црна Гора је најмања, њено припајање неће коштати много, индустрије готово да нема. Земља је де факто у зони евра. Пријем Црне Горе омогућио би ЕУ да покаже да процес проширења није стао. Европска унија није примила нове чланице од 2013. године, када је ушла Хрватска. Ово је најдужи период без проширења у историји ЕУ. Јасно је да се уласком или неуласком Црне Горе ништа суштински неће променити. Европски модел који је радио као „усисивач” деведесетих и двехиљадитих, више не функционише на тај начин. Масовног приступања ЕУ више неће бити.

У Црној Гори је био традиционално јак руски утицај. Колико је и даље присутан? Може ли да смета Црној Гори на путу ка ЕУ?

Традиционално јак руски утицај имао је историјско-културну природу. Након увођења узајамних санкција, прекида летова и проглашења Црне Горе непријатељском државом, односи су фактички прекинути. Данас се руски утицај изражава искључиво кроз држављане Русије који су купили некретнине. Ти људи нису политички фактор – немају политичке представнике и организације, нити финансирају протесте. НАТО се не боји тог утицаја, ти људи су политички лојални.

Како се земља од „братске” претвара у „непријатељску”?

Ознаке „братство” и „пријатељство” су ватра коју треба одржавати, како на нивоу државе, тако и на нивоу цивилног друштва и меке силе. Из Русије није било много културно-хуманитарних иницијатива због државног монопола на такве пројекте. Проблеми Русије са Црном Гором, као и са многим другим земљама, појавили су се када је Русија почела да води суверену политику, пре свега на примеру Украјине, и када је кренула против Запада. Док се глобално не нормализују односи Русије и Европе, неће се појавити нове могућности за Русију ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Републици Српској.

Неки руски олигарси су били главни спонзори црногорске независности. Одвајајући Црну Гору од Србије, одвојили су је заправо и од Русије?

Интерес руских олигарха да спонзоришу сепаратизам Мила Ђукановића био је примитиван: дај новац, узми нешто заузврат, заради. Руски олигарси већином нису интелектуалци и геополитичари. То су случајни људи који су се нашли на правом месту у право време са добро развијеним „рефлексом грабљења”. Размишљали су у примитивним категоријама. Они којима су помагали такође су разумели ту логику – узећу паре, урадићу нешто, а за пет година ћу те избацити и све што си изградио постаће моје. Да, постали су корисни идиоти Запада. Запад се понашао варварски, кршећи неповредивост приватне својине и друге основне вредности. Данас се Запад више не повезује са безбедношћу и неповредивошћу приватне својине – ови појмови „емигрирају” у југоисточну Азију.

Шест година након одвајања Црне Горе мења се и политика Србије. На власт долазе напредњаци и Александар Вучић. Како оцењујете његову улогу?

Промена власти у Србији, одлазак демократа, које у Србији зову „жути”, и долазак патриотских снага, одвијала се пред мојим очима од 2008. године. Процес је био објективан. Тадашња власт демократа није имала укорењеност у српској природи, нудила је само илузорну евроинтеграцију и није имала нимало суверенитета – потпуно се ослањала на мишљење западних престоница. Доласком Српске напредне странке, тренд је почео да се мења. Отворио се прозор могућности за привредни раст и нове односе са светом, укључујући и Русију. Последњих 14 година јесу најбољи период односа између Србије и Русије у целој историји. Никада нисмо били тако блиски.

Али неки стручњаци, и у Србији и у Русији, кажу да ови односи никада нису били лошији него данас?

Треба познавати историју. Пре револуције 1917. били су добри односи са Карађорђевићима, али није било физичких могућности за трговину и економију. Затим Први светски рат, револуција, Југославија као дом за руске емигранте, али готово никакви односи са СССР-ом до Другог светског рата, кратак период пријатељства Тита са Стаљином, а онда Резолуција Информбироа, затим „пријатељство на дистанци”... Никада није било „пољубаца у уста”, као код Брежњева и Хонекера. А потом распад СССР-а и Југославије, грађански ратови, агресија НАТО-а. Власт демократа након 2000. потпуно се окренула Западу и није допуштала Русији да уђе у економију. А ни Русија тада није била спремна за озбиљне пројекте. Не постоји и никада није постојао бољи однос између Београда и Москве него у последњих 14 година. Александар Вучић је најбољи лидер Србије за Русију у последњих пола века. Висине достигнуте пре Специјалне војне операције биле су до тада невиђене: база Министарства за ванредне ситуације Русије у Нишу какве нема нигде осим у Србији, присуство руских колега у Министарству одбране Србије, сарадња по линији специјалних служби. Не заборавите благовремено упозорење Москве на покушај заузимања зграде Народне скупштине у Београду. Није било ниједне велике руске компаније која до почетка двехиљадедвадесетих није имала представништво у Србији.

Дакле, променило се нешто у Русији, а не у Србији?

Да. Након 24. фебруара 2022. променио се узајамни положај. Србија се налази у Европи и не може се терати да бира између Русије и Европе – то је немогућ избор. Александар Вучић ући ће у историју као највећи пријатељ Русије на Балкану и у Европи у последњих пола века. Његов мандат истиче, и мало је вероватно да ће ико после њега моћи да одржи односе на истом нивоу. Осим ако Вучић не остане, на другој функцији.

Истовремено, Вучић је најбољи пријатељ и за Кину, јавно га цитира Трамп, поштују га лидери ЕУ. Како је то могуће за малу земљу попут Србије?

Вучић чини максимум да води суверену политику. Већи суверениста од Вучића у Србији не може постојати. Он извлачи највише из могућности економског суверенитета Србије. Србија је значајна због свог положаја моста између Истока и Запада. Они који желе да лише Србију тог статуса моста, тиме би је претворили у европско залеђе. Кинези граде путеве и пруге, Руси се баве енергетиком, Европљани доносе инвестиције. То је функција моста.

Може ли Србија истовремено да развија односе са Русијом и САД?

Свакако, у томе је њена функција моста. Русији то не смета, све док Србија не чини непријатељске кораке. Али када се стране моста нагло разилазе или постају непријатељи, остати мост је изузетно тешко. Русија и Европа су сада у оштром разлазу. Србија је талац. Ако Запад жели економски да угуши Русију, дизаће у ваздух мостове који воде ка Русији. Србија је један од тих мостова. Покушај свргавања Вучића је жеља да се дигне у ваздух још један мост.

Како објаснити да подршка српским револуционарима долази и из неких руских кругова? Колико су то озбиљни кругови?

Мало ко у Русији заиста разуме ситуацију у Србији. У руским елитама влада црно-бели поглед на свет, који је појачан након СВО. Или си пријатељ, или непријатељ. Када неко чује лажну вест, као недавно о некаквом увођењу виза Русима, то пада на „алармистичко тло”. Потражња за таквим вестима постоји због нервозне унутрашње ситуације у Русији. Сваки повод да се каже „изгубили смо Јерменију, изгубили смо Орбана, изгубићемо Србију”, постаје све више обавезан за руску политичку заједницу. На највишем нивоу у Кремљу вероватно разумеју да је потребно нудити конкретну алтернативу и узимати у обзир геоекономски положај Србије која је окружена чланицама ЕУ и НАТО. Србија физички не може да задржи максимум могућности за сарадњу са Москвом, јер то зависи и од Европе.

Србија има своје интересе које Вучић штити. Видите ли друге суверене лидере у Европи с којима бисте га упоредили?

Суверени лидери су различити. Слободан Милошевић је био суверен, али то није довело до добра. Виктор Орбан је донедавно био безусловно суверен лидер, али се више бавио геополитиком него економијом. Вучић се много више бави економијом. На Балкану нема лидера с којим бисте могли да га упоредите. Вучић сам одређује векторе развоја. У Европи би се можда с њим могао упоредити Герхард Шредер, али он није владао тако дуго. Данашњи канцелар Немачке или пољски лидер нису на тај начин суверени. Несумњиво, Вучић је један од најсуверенијих лидера Европе последњих деценија.

Захваљујући том суверенитету, Србија већ неколико година заредом има високе економске показатеље. Како је то повезано?

Када мала земља води независну политику према различитим центрима моћи и не тежи да постане део великог политичког образовања, то изазива поштовање. Зато долазе арапски новац, кинеске инвестиције. Да је Србија чланица ЕУ, тешко да би инвестиције долазиле у истом обиму. Србија је интересантна управо као мост.

Али суверени развој води ка обојеној револуцији. Да ли је то неизбежно?

Западу не одговара превелика независност Вучића. Србија је почела да заузима знатно веће место на „политичкој” карти Европе, него на географској. То је несумњив успех.

Сматрате Вучића успешним лидером?

Без сумње. Он и његова странка победили су на десетак избора, има кредит поверења грађана. За централно и источноевропску земљу, председнички избори добијени у првом кругу су реткост, али за Вучића је то нормално. Први пут сам дошао у Београд 2008. године, то је био депресиван, сив град, са добрим, али сиромашним људима. Ситуација је почела да се мења после 2015. године. Градиле су се фабрике, затим се Београд преобразио. Индустријска зона иза железничке станице претворила се у сјајни „град на води”. Становници Србије су почели боље да се облаче, постали су богатији. Данас Срби живе прилично добро у поређењу са Европом, у многим земљама ЕУ стандард је нижи. Али треба рећи да постоји и друга страна – раст цена. То је нови изазов.

Најболније питање српске политике је Косово и Метохија. У нашој јавности често имамо два супротстављена гледишта – или „признај и живи мирно”, или „пошаљи тенкове и војску”. Како видите Вучићеву политику у на овом пољу?

Хајде да симулирамо сценарио војне операције на Косову. Србија би се суочила са снагама НАТО-а, била би изопштена, искључили би је из финансијског система, СВИФТ-а, инвестиције би нестале за трен. Рат је увек криза. Србија би сама себе избрисала из Европе и светског развоја. Питање: колико би дуго издржала без горива и финансијског система? Све је то већ било деведесетих. Већина Срба не жели да се тамо враћа. Други сценарио: неки следећи председник указом призна Косово. Буквално у року од неколико минута Србија би потонула у грађански сукоб, а затим би и неки други региони, попут тзв. прешевске долине, прогласили независност. То што се тамо још ништа не дешава, говори да Вучић контролише ситуацију.

И опет неки проруски кругови у српском медијском простору инсинуирају да Вучић само чека прави тренутак да призна Косово?

То је веома глупо. Вучић неће признати Косово. Да је хтео, учинио би то одавно. Његова политика има неколико непроменљивих доминанти: односи са Русијом, непризнавање Косова, изградња односа са свим центрима моћи. Те доминанте нису се мењале 14 година и неће се променити ни убудуће. Вучићева косовска политика је најбоље од онога што је могуће. Ситуација на Косову је изгубљена пре њега, након проглашења независности 2008. године. Али видимо да Вучић још увек пружа снажан и озбиљан отпор.

Србија је последњи савезник Русије у Европи

Какви су изгледи руско-српских односа у контексту санкција? И ту „искачу” домаћи и руски стручњаци и пишу да ће их Вучић увести...

Србија није увела санкције док је Вучић председник и неће их увести. Неће увести ни визе, а сачуваће и авионске летове. Не постоји народ који више воли Русе од Срба. Фактор Русије је за сваког српског политичара веома значајан.

А постоји ли народ који више воли Србе од Руса?

Верујем да је узајамно. Да би се тај ниво узајамне наклоности одржао, потребно је стално о томе говорити: Србија је последњи савезник Русије у Европи, Русија је безусловни савезник Србије. Треба решавати проблеме који настају из неразумевања или зле намере.

Решење за Косово мора да буде мирно

Постоји ли дугорочно позитивна перспектива за Србију о питању Косова?

Перспектива свакако постоји, али мора бити мирна. Не сме се упадати у замке које су постављене и само чекају да Србија крочи у њих и да се затворе.