Косметски Срби показали изузетну храброст

Велики излазак Срба на локалне изборе које организују институције у Приштини многи су у региону покушали да представе као доказ „интеграције“ српске заједнице у косовски систем. Међутим, стварност на терену је далеко сложенија и много суровија.

За велику већину Срба на Косову и Метохији ови избори нису били питање политичког уверења, већ питање опстанка.

Игор Симић из Српске листе је саопштио вечерас да је та странка у срединама у којима Срби чине већину освојила свих 10 мандата,

Указао је да се, међутим, поново види намештање од стране Албанаца и да се Рашићу додају гласови у општинама у којима скоро да нема Срба.

Навео је да је Рашић у Ђаковици освојио 77 гласова, у Глоговцу 13, а да је у Призрену, где има 15-20 Срба, Рашић добио 430 гласова.

И то све говори о ситуацији у којој се налазе Срби на Косову и Метохији.

У атмосфери сталних тензија, институционалног притиска, хапшења, економске несигурности и страха од потпуног губитка утицаја у локалним срединама, велики број људи изашао је на биралишта не зато што верује у систем Аљбина Куртија, већ зато што се плаши шта би се догодило ако Срба у институцијама више уопште не буде.

Велика излазност је право херојство

Последњих година Београд је подржавао стратегију политичког бојкота као одговор на једностране потезе Приштине. Та политика имала је јасну поруку – Срби не прихватају институционално насиље, укидање права и систем у којем се договори из Брисела не поштују.

Међутим, временом се показало да бојкот има и озбиљну цену.

Када Срби нису учествовали у институцијама, простор су попунили албански градоначелници са минималном подршком локалног становништва, а Приштина је то искористила да појача присуство специјалних јединица, административну контролу и притисак на српске средине.

Из угла многих Срба на северу и југу покрајине, повлачење из институција није донело већу заштиту, већ управо супротно – осећај потпуне изложености.

Куртијева стратегија – институционални терор до „нове реалности“

Премијер привремених приштинских институција Албин Курти већ дуго води политику постепеног мењања чињеница на терену.

Укидање српских таблица, притисак на српске општине, акције специјалних јединица, преузимање локалних институција и константно инсистирање на „суверенитету Косова“ део су шире стратегије стварања нове политичке реалности у којој би српско присуство временом постало маргинализовано.

У таквим околностима, многи Срби су проценили да потпуно напуштање институција води ка губитку и последњих механизама заштите.

За обичног човека у Косовској Митровици, Грачаници или Штрпцу, политика више није апстрактно питање државне стратегије, већ питање:

Ко ће потписивати локалне одлуке? Ко ће контролисати школе, болнице, урбанизам, социјалну помоћ? Ко ће бити присутан када дође до нове кризе?

Из угла Београда – борба да Срби остану политички фактор

У Београду се ова ситуација посматра много шире од самих локалних избора.

За Србију је кључно да српска заједница на Косову и Метохији остане организована, бројна и политички присутна. Јер оног тренутка када Срби изгубе институционално присуство, Приштина добија аргумент да „нема с ким да разговара“ о колективним правима српског народа.

Зато се и излазак на изборе све више тумачи као дефанзивна стратегија очувања народа, а не као прихватање косовске независности.

Управо ту лежи суштинска разлика коју Београд покушава да нагласи – учешће у локалним процесима не значи нужно политичко признање, већ покушај да се сачува минимум утицаја у условима огромног притиска.

Многи Срби на Косову и Метохији данас живе у атмосфери сталне неизвесности.

Страх од хапшења, губитка посла, институционалне дискриминације или безбедносних инцидената постао је свакодневица. У таквим околностима, политичке одлуке више се не доносе идеолошки, већ егзистенцијално.

Зато велики излазак на изборе не треба посматрати као знак политичког поверења у Приштину, већ као показатељ колико је српска заједница гурнута у позицију да бира између лошег и још горег.

Запад и двоструки стандарди

Из угла Београда, додатни проблем представља однос западних земаља према косовској кризи.

Док се од Србије константно тражи „конструктивност“ и смиривање тензија, потези Приштине често пролазе без озбиљнијих последица. То код Срба на Косову и Метохији ствара осећај да су остављени сами и да међународна заједница више нема снагу – или вољу – да гарантује неутралност.

Управо зато Београд инсистира да питање Косова и Метохије није завршено и да се српско присуство мора очувати по сваку цену.

Борба за опстанак, а не за политичке поене

На крају, највећа грешка била би посматрати велики излазак Срба на изборе искључиво кроз дневнополитичку призму.

За људе који живе у енклавама и на северу покрајине, ово није био избор између две политичке опције, већ избор између присуства и нестанка.

А управо то је суштина читаве косовске кризе – Срби на Косову и Метохији већ дуго не воде борбу за политичку доминацију, већ за право да остану и опстану на простору који доживљавају као своју историјску и државну земљу.