Меркелова отвара старе ране

Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел поново је успела да уздрма европску политичку сцену. После готово три године политичке тишине, Меркелова је у интервјуу за немачки Франкфуртер Алгемајне цајтунг проговорила о темама које и даље деле Немачку, али и читав Запад – од Доналда Трампа до мигрантске кризе и раста деснице у Европи.

И можда је најважније управо оно што је признала без много дипломатских украса: њена одлука из 2015. године да Немачка отвори врата огромном броју миграната помогла је јачању десничарске „Алтернативе за Немачку” (АфД). За политичарку која је годинама важила за симбол либералне Европе, то је практично историјско признање.

„Наравно да је моја одлука допринела расту АфД-а”, рекла је Меркелова. Та једна реченица данас има много већу тежину него у тренутку када је донета чувена политика „отворених врата”.

Јер Европа 2026. више није Европа из 2015. године.

Тада је Запад веровао да су либерална демократија, глобализација и мултикултурализам неповратни процеси. Данас, међутим, Европа живи у атмосфери страха од економске кризе, миграционог притиска, безбедносних претњи и политичке радикализације. Управо у таквом амбијенту странке попут АфД-а више нису маргиналне појаве, већ реална политичка сила која озбиљно прети традиционалним партијама.

Меркелова сада, са дистанце, делује као политичар који покушава да објасни свет који је и сама помогла да се створи. Њена оцена Доналда Трампа посебно је занимљива јер открива како део европске елите и даље гледају на америчког председника.

Према њеним речима, Трамп свет посматра кроз логику бизниса са некретнинама: „Плац може да добије само једна особа. Ако га добије неко други, ја сам изгубио.” У тој реченици крије се суштина судара две политичке филозофије које данас обликују Запад.

С једне стране је стара глобалистичка визија коју је симболизовала Меркелова – политика компромиса, мултилатерализма и постепеног брисања граница. Са друге стране је нова политика националног интереса, тврде контроле и економског надметања коју представља Доналд Трамп.

И управо је ту можда највећи парадокс модерне Европе: многи потези либералних елита директно су произвели снаге против којих се данас боре.

Мигрантска криза није само променила демографску слику Европе. Она је променила и психологију европских бирача. Део грађана почео је да има утисак да државе више не контролишу сопствене границе, да политичке елите игноришу страхове обичних људи и да се важне одлуке доносе без јавног консензуса. Управо на том осећају политичког отуђења израсле су десничарске и суверенистичке странке широм Европе.

Зато данас више није реч само о Немачкој. Иста политичка побуна видљива је у Француској, Италији, Холандији, Аустрији, па чак и у скандинавским земљама које су деценијама важиле за симбол либералне стабилности.

Повратак Меркелове у јавност долази у тренутку када Европа делује уморно и политички подељено. Рат у Украјини, економска стагнација, страх од нових миграционих таласа и све неизвеснији односи са Америком додатно појачавају кризу идентитета унутар Европске уније.

Жели ли она да се врати из пензије, да поново учествује у главним европским одлукама, може да се нагађа. Неки је предлажу за преговарача са Путином, неки уздишу за њеним временом, а има  оних који не могу да је смисле.

Због тога њене речи данас звуче као јаче него обично, као својеврсно признање да је ера у којој је Европа веровала дефинитивно завршена. Свет у који улази Запад постаје много суровији, конкурентнији и нестабилнији.

А можда је управо то највеће политичко наслеђе Ангеле Меркел – не само оно што је урадила, већ и последице које Европа тек сада почиње у потпуности да разуме.