„Данасу” смета и сарадња Србије са Америком

БЕОГРАД – Писање листа „Данас” о најави председника Србије Александра Вучића да Београд покрене стратешки дијалог са Сједињеним Америчким Државама показује суштину политике коју промовише део блокадерске јавности. По њима Србија не сме да има самосталне односе ни са Истоком ни са Западом, већ треба да прихвата искључиво налоге из Брисела.

После вишегодишњих напада на сарадњу Србије са Кином, Русијом и другим државама које нису део западног политичког центра, сада се проблематизује и могућност продубљивања економских и политичких односа са Америком. Тако се, под формом забринутости за европски пут Србије, у ствари промовише политика потпуне изолације земље.

Овим се шаље порука да Србија не би смела да развија односе са Кином, јер то смета Бриселу, не би смела да одржава односе са Русијом, јер то смета делу Запада, а сада, по истој логици, не би смела ни да гради стратешку сарадњу са САД, јер се то некоме у Бриселу неће допасти.

Таква позиција нема везе са озбиљном државном политиком. Она значи одрицање од сувереног права једне земље да разговара са свима који могу бити важни за њен економски развој, безбедност, енергетику, инвестиције и међународни положај.

Посебно је упадљиво што се у истом политичком и медијском кругу годинама говори о неопходности западне оријентације Србије, а онда се као спорна представља управо сарадња са најмоћнијом западном државом. Тако се и сама идеја европских интеграција компромитује пред грађанима, јер се јавности шаље порука да Европа не значи партнерство, већ дисциплиновање, забране и одрицање од сваког другог државног интереса.

Уместо да Србија буде мост, тржиште, инвестициона дестинација и политички фактор који разговара са свима, блокадерски медијски наратив је своди на територију која би требало да чека инструкције. По тој логици, Београд не би смео да има ни кинеске фабрике, ни руско тржиште, ни америчке инвестиције, ни самосталну енергетску политику. Смео би само да пита шта му је дозвољено.

Зато је напад на најављени стратешки дијалог са Вашингтоном много више од критике и открива политичке матрице у којој Србија нема право на више вектора, више партнера и више могућности.

Државе које озбиљно мисле о себи не прекидају економске односе зато што то неко очекује, нити бирају сиромаштво да би доказале политичку послушност. Оне сарађују са Европском унијом, али не пристају да им се забрани сарадња са остатком света. Управо је то разлика између државне политике и поданичког односа према међународним центрима моћи.

Србија је већ показала да може да буде на европском путу, а да истовремено чува односе са Кином, Русијом, САД, арапским земљама и свима који у Србији виде партнера. То није слабост, већ предност. Покушај да се та предност представи као проблем служи само онима који би Србију радије видели усамљену, уцењиву и економски зависну.