На чијем је менију Јерменија

По  резултатима објављеним у понедељак, Централна изборна комисија Јерменије саопштила је да је Пашињанова владајућа странка Грађански уговор обезбедила 49,81 одсто гласова.

То ставља Пашињана далеко испред опозиционе странке Снажна Јерменија, али то значи да му можда недостаје огроман мандат који му је потребан да учврсти заокрет од Русије – дугогодишњег гаранта безбедности и трговинског партнера земље – и да преговара о трајном миру са суседом и дугогодишњим противником Јерменије, Азербејџаном.

Пашињан је прогласио победу након што су стигли прелиминарни резултати, иако је коначна расподела места у парламенту нејасна. Мање странке морају да пређу цензус од 4% да би освојиле места, а у овој фази се не чини да ће Никол Пашињан имати двотрећинску уставну већину да спроведе најамбициозније делове своје агенде.

Избори у Јерменији су широко схваћени као референдум о правцу спољне политике земље. Пашињан се кандидовао са обећањем да ће обезбедити мир са Азербејџаном, нормализовати односе са Турском и ојачати везе са Европском унијом, платформу која је добила подршку америчког председника Доналда Трампа.

Москва је оштро реаговала на, како тврди, „отворено мешање Запада у унутрашње политичке процесе Јерменије“, упозоравајући да су западне структуре током изборног периода вршиле снажан притисак на Јереван да се удаљи од Русије и промени спољнополитички курс.

 Руски званичници посебно критикују појачано присуство америчких и европских дипломата у Јерменији, као и све чешће контакте власти Никола Пашињана са НАТО и ЕУ структурама.

Из Кремља поручују да Запад покушава да Јерменију претвори у још једну „антируску платформу“ на постсовјетском простору, слично ономе што се, према руском виђењу, догодило у Украјини и Грузији.

Руски медији и аналитичари последњих месеци све чешће упозоравају да Вашингтон и Брисел користе политичку кризу и незадовољство дела јерменске јавности како би потиснули руски утицај са Кавказа.

После избора, јерменски премијер Никол Пашињан наставља политику постепеног дистанцирања од Москве. Он је више пута поручио да Јерменија не може искључиво да се ослања на Русију у питањима безбедности, посебно после губитка Нагорно-Карабаха и сукоба са Азербејџаном. Управо та реторика изазвала је додатне тензије у односима две земље.

Москва сматра да јерменско руководство игнорише чињеницу да је Русија деценијама била главни безбедносни ослонац Јерменије, укључујући војно присуство и сарадњу у оквиру Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ). Истовремено, руска страна указује да Запад Јерменији нуди политичку подршку, али без конкретних гаранција у случају нове ескалације са Азербејџаном.

Унутар саме Јерменије друштво је дубоко подељено. Један део јавности подржава Пашињанов курс ка Западу, верујући да је Русија ослабила због рата у Украјини и да више није у стању да штити јерменске интересе на Кавказу. Други део, међутим, страхује да би прекид блиских односа са Москвом могао додатно да угрози безбедност земље.

Опозиција оптужује Пашињана да је својом политиком довео Јерменију у опасну геополитичку позицију — између Запада, Русије и све снажнијег Азербејџана. Посебно указују на то да Баку, уз подршку Турске, после победе у Карабаху делује самоувереније него икада.

Запад у међувремену настоји да учврсти присуство у Јерменији. Европска унија посредује у разговорима Јеревана и Бакуа, док Вашингтон све отвореније подржава реформе јерменске власти. Ипак, остаје питање да ли ће Запад бити спреман да Јерменији понуди конкретну безбедносну заштиту или ће подршка остати пре свега политичка.

Због свега тога, Јерменија после избора улази у период озбиљне неизвесности. Земља покушава да балансира између великих сила, али притисци са свих страна показују да Кавказ поново постаје једно од кључних геополитичких жаришта.