Опозиционари мењају странке брже него ставове

Српска опозициона сцена последњих година све више личи на политичку железничку станицу — доласци, одласци, промене табора и нови савези смењују се готово из недеље у недељу. Најновији пример поново је отворио питање колико су појединим опозиционим актерима идеологија, принципи и програм заиста важни, а колико су политичке функције и лични интереси једини мотив.

У центру пажње овога пута нашла се Бранислава Пандуров, која је након напуштања Странке слободе и правде Драгана Ђиласа пре две године, сада одлучила да напусти и одборничку групу Миše Бачулова.

Своју одлуку саопштила је кратком поруком која је осванула на друштвеним мрежама:

„Драги Мишо, желим да те обавестим да сам данас изашла из твоје одборничке групе, јер се политика Радничке партије у многоме разликује од твоје. Теби хвала за све и желим ти све најбоље у животу.“

Иако је порука формално коректна, јавност је одмах приметила да је реч о још једном у низу политичких „прелетања“ која су постала готово заштитни знак дела опозиције. Од Ђиласовог SSP-а, преко Бачуловљеве политичке приче, па до новог, за сада непознатог политичког правца — многи грађани постављају питање шта заправо представљају политичари који тако лако мењају странке и савезнике.

Политички аналитичари већ дуго указују да је један од највећих проблема српске опозиције недостатак јасне идеологије и стабилне политике. Странке се формирају око личности, а не око програма, па самим тим и промене табора постају свакодневица. Јучерашњи најближи сарадници преко ноћи постају политички противници, а нова партнерства трају док постоји заједнички интерес.

Грађани су због тога све скептичнији према опозиционим порукама о „новој политици“ и „борби за принципе“. Када неко у кратком року промени више политичких адреса, тешко је уверити бираче да је реч о доследној борби за идеје, а не о потрази за бољом политичком позицијом.

Посебно је занимљиво што се овакве ситуације најчешће дешавају управо унутар опозиционих блокова који се у јавности представљају као алтернатива постојећем систему. Уместо јединства и стабилности, јавност све чешће сведочи међусобним сукобима, цепањима покрета и константним променама политичких савезништава.

Последњих година на опозиционој сцени забележено је више политичких „прелетања“, односно прелазака из једне опозиционе странке или покрета у други.

Међу запаженијим примерима су: осим Браниславе Пандуров — из Странке слободе и правде прешла код Миše Бачулова, а потом напустила и његову одборничку групу.

Opozicione čiopice PRELEĆU