„Нова” од прокоцканих шанси са Вашингтоном до страха од Американаца на Ђердапу

Дневна новина „Нова” у размаку од неколико месеци понудила је два потпуно различита оквира за тумачење односа Србије и Сједињених Америчких Држава. Најпре је председнику Александру Вучићу приписивала да је прокоцкао све шансе са Вашингтоном, да би сада као проблем представила могућност да америчке компаније учествују у изградњи хидроенергетског пројекта „Ђердап 3”.

У тексту објављеном 16. децембра 2025. године, „Нова” је насловила анализу тврдњом: „Како је Вучић прокоцкао све шансе са Вашингтоном”. У уводном делу тог текста наведена је оцена да Доналд Трамп више не жели очима да види Александра Вучића, уз закључак да је председник Србије, како је тада писано, прокоцкао своје шансе са Трампом.

Тај наратив био је део шире политичке тезе дела опозиционих медија да Србија нема пролаз у Вашингтону, да је државна политика довела до изолације и да су односи са новом америчком администрацијом трајно нарушени.

Међутим, најновија насловна страна исте новине показује супротан угао. Уз фотографију хидроенергетског комплекса на Ђердапу, „Нова” сада као ударну тему поставља питање: „Да ли ћемо из енергетске зависности од Русије сада пасти под контролу западне силе”, а главни наслов гласи: „Американци би да граде Ђердап 3”.

Тако је у истом медију најпре проблем био то што Србија, наводно, нема добре односе са Америком, да би затим проблем постало управо то што би америчке компаније могле да буду укључене у један од најзначајнијих енергетских пројеката у земљи.

Политички значај овог обрта није у самом питању власничке структуре, концесија, финансирања или контроле над стратешком инфраструктуром. О тим темама свака озбиљна држава мора да разговара опрезно и на основу података. Спорно је, међутим, то што се исти спољнополитички правац у једном тренутку представља као недостижан успех који је власт прокоцкала, а у другом као опасност када се покаже да сарадња ипак постоји.

Уколико нема америчких инвестиција, онда се тврди да је Србија изгубила Вашингтон. Уколико се појави могућност америчког учешћа у великом пројекту, онда се сугерише да Србија пада под контролу западне силе. Та врста медијског обрта више говори о политичкој потреби да се сваки потез државе прикаже као штетан, него о доследној анализи спољне политике или енергетске безбедности.

„Ђердап 3” је потенцијално један од кључних пројеката и подухвата у енергетској будућности Србије, посебно у условима у којима се европско тржиште енергије налази под притиском цена, нестабилности снабдевања и политичких условљавања. Управо зато је легитимно постављати питања о моделу финансирања, улози страних партнера и заштити националног интереса. Али није аналитика када се сваки могући исход унапред проглашава доказом неуспеха власти.

У томе се препознаје образац медијске сцене која је блиска студентско-блокадерском покрету и делу опозиције. Када Србија разговара са Москвом, то се тумачи као изолација од Запада. Када јача односе са Вашингтоном, то се представља као опасност од нове зависности. Када нема америчког капитала, пита се зашто га нема. Када се амерички капитал помене, поставља се питање да ли Србија постаје туђа зона контроле.

Такав приступ не производи јавну расправу, већ политички закључак унапред задат и шта год држава уради, мора бити представљено као погрешно. Управо зато пример „Нове” показује како се у делу медијског простора не мења само тумачење једног догађаја, већ и критеријум по коме се суди о државној политици.

Од „Вучић је изгубио Трампа” до „Американци би да граде Ђердап 3”, пут је кратак само у медијској логици у којој чињенице служе дневнополитичкој употреби. У стварној политици, такав обрт открива да проблем за те кругове није ни Америка, ни Русија, ни енергетика, већ сваки потез Србије који показује да држава може да разговара и са Истоком и са Западом, а да одлуке доноси у сопственом интересу.