План за Аутокоманду постао оправдање за 15. март

Одбрана студената у блокади поводом афере „звучни топ” отворила је ново питање - ако се спорни документи, у којима се помињу „звучни топ”, „водени топ” и друга средства принуде, како сада тврде њихови заступници и симпатизери, нису односили на протест 15. марта, већ на ранији скуп на Аутокоманди, да ли је сценарио најпре планиран за један догађај, па потом пребачен на други?

Током видеа који је објављен на друштвеним мрежама, прва у снимку говори новинарка која наводи да су студенти признали да документи на које се позива Више јавно тужилаштво постоје, али да их представљају као материјал са састанка одржаног пре скупа на Аутокоманди.

„Они су рекли да та документа, које Више јавно тужилаштво негде наводи да су у њима заправо пронашли доказе, јесу документи са састанка који је одржан пре скупа на Аутокоманди”, наводи она и додаје да је то било много пре него што је протест 15. марта уопште био планиран.

Управо у томе се, међутим, отвара кључна дилема. Уместо да негирају постојање докумената и помињање „звучног топа”, саговорници у снимку потврђују да је та тема постојала у папирима, али покушавају да је временски и организационо изместе са 15. марта на Аутокоманду.

Београдски адвокат Божо Прелевић у снимку брани студенте тврдњом да није реч о људима којима се може управљати.

„То нису ђачићи и то нису зомбији. То је најинтелектуалнији део овог града или ове земље, који баш не пристаје да буде пилотиран”, каже Прелевић.

Након њега, Родoљуб Шабић износи објашњење које додатно потврђује да се у спорним папирима заиста помињао „звучни топ”, али покушава да га представи као део ширег списка могућих средстава која би власт, према његовом тумачењу, могла да употреби.

„У тим папирима се заиста спомиње звучни топ, али и водени топ и читав низ других средстава из арсенала које би власт могла да употреби у судару са протестантима”, каже Шабић.

Он затим наглашава да ти папири, по његовом мишљењу, „уопште нису везани за ситуацију великог скупа 15. марта, него за један други скуп који је томе претходио на Аутокоманди”.

И представник ПМФ-а у Новом Саду Александар Кендришић потврђује да је записник постојао и да није био тајна.

„Тај конкретно записник на ком се то темељи, колико ја знам, није нека тајна, зато што су записници доста слати ради корекције и усвајања”, каже Кендришић.

Он додаје да документ постоји од јануара 2025. године, па да је, уколико је ико хтео да поступи по томе или да ту види нешто, могао то да уради. Кендришић такође напомиње да му се чини да је то било везано за београдски скуп на Аутокоманди.

На крају се укључује адвокат појединих студената Растко Наумов, који најдиректније формулише линију одбране.

„Ти записници се уопште не односе на 15. март, како се то инсинуира у саопштењу Вишег јавног тужилаштва”, тврди Наумов.

Он додаје да се папири односе „искључиво на скуп који су студенти у том тренутку планирали на Аутокоманди”.

Такво објашњење, међутим, не затвара аферу, већ је додатно отвара. Уколико се у документима заиста помињу „звучни топ” и друга средства принуде, а ако су ти документи, како сада тврде, настали још у јануару, онда се поставља питање због чега се баш та терминологија касније појавила у јавном наративу о протесту 15. марта.

Одбрана да се спорни папири нису односили на 15. март, већ на Аутокоманду, зато више личи на покушај промене временског оквира него на суштинско побијање навода. Јер, кључно питање више није само када је документ настао, већ зашто је уопште постојала припрема у којој се помињу средства која ће касније постати централна тема једне од највећих политичких афера.