Британци на „Уклетом Холанђанину”

Тог 24. јуна пре десет година Европа се пробудила политички мамурна, док је са оне стране Ламанша одјекивао одговор на хит групе „Клеш” „Should I Stay or Should I Go”. На питање из наслова – да ли да останем или одем – британски бирачи су већински заокружили „отићи”. Дан раније одржан је референдум познат као Брегзит – и након дугог ноћног пребројавања уследило је изненађење: 52 одсто острвљана гласало је за излазак из Европске уније, док је 48 процената било против. Нико то није очекивао, чак ни победници који су се залагали за напуштање Уније, на челу са Борисом Џонсоном, коме је Клеш иначе омиљени бенд. Од 168 анкета током кампање, само 16 је предвидело развод са Бриселом. О томе како је дошло до тог резултата написане су стотине научних студија и десетине књига. Међутим, најзанимљивије питање деценију после јесте оно које се све упорније намеће: да ли ће се Лондон вратити у ЕУ? Подаци агенције за испитивање јавног мњења „YouGov” са почетка месеца показују да 57 одсто Британаца сматра да је Брегзит био погрешан, наспрам 30 процената њих који га и даље оцењују као исправан избор.

Са строго рационалног становишта, то делује логично, јер је након Брегзита земља економски доста изгубила. Међутим, и пре десет година здрав разум је сугерисао да се ЕУ не напушта. Али политика никада није само рационална, већ и емоционална. Прошлог месеца објављена је књига „Брегзит ефекат, 2016–2026”, у чијој изради је учествовало 40 аутора, међу којима су неки од најутицајнијих британских политичких саветника, новинара, аналитичара и академика. Сама појава овако обимне студије показује да Британци ни десет година касније нису завршили расправу о Брегзиту. Тешко да би и могло бити другачије, јер је реч о одлуци која се сматра једном од најзначајнијих спољнополитичких раскрсница у историји Уједињеног Краљевства.

Анализа стручњака за јавно мњење Питера Келнера објашњава збуњеним посматрачима зашто су Британци пре деценију одлучили да крену путем који је многима изгледао као економско самоубиство и политичка изолација. Према његовом мишљењу, два најважнија фактора била су разорни утицај финансијске кризе 2008, која је погодила Уједињено Краљевство више него било коју другу велику економију, као и раст имиграције, за шта је окривљена политика отворених граница ЕУ. Анализирајући економске последице, Пол Џонсон и Роберт Џонсон наводе студије према којима је, углавном због неизвесности и нових трговинских баријера са главним трговинским партнером, британски БДП данас шест до осам одсто мањи него што би био да су остали у ЕУ, а инвестиције 12 до 18 процената ниже. Ипак, аутори признају да је тешко потпуно изоловати ефекат Брегзита. Свакако да је инфлација данас виша него пре Брегзита, али било би погрешно цео рачун испоставити само њему. И остатак Европе бележи инфлацију због читавог низа шокова: пандемија коронавируса, рат у Украјини, сукоб у Ирану који је довео до затварања Ормуског мореуза, кључног теснаца кроз који пролази петина светске нафте и гаса. Уосталом, Британија тренутно бележи већи економски раст од Немачке, традиционалног мотора Уније.

То би могао да буде још један аргумент присталицама Брегзита на потенцијалну идеју да Уједињено Краљевство поново покуца на врата Брисела. Међутим, многе престонице на Старом континенту не би биле одушевљене уколико би се капије Европске уније отвориле Лондону. Извесно је да би Гордом Албиону поставиле строге услове – јер је Брегзит био понижење за ЕУ, како је то својевремено оценила Ангела Меркел. Можда и кључно, референдум о потенцијалном повратку би данас био толико политички захтеван да би за његово управљање била потребна изузетно снажна влада, а последња таква била је под Тонијем Блером, од 1997. до 2007. године.

Од Брегзита британска политика је изгубила континуитет. Земља је имала пет премијера, док се шести можда већ назире, пошто су Стармеру двојица министара поднела оставку у само неколико недеља. Постоји много теорија о томе зашто се Острво нашло у хаосу који прети да потпуно уништи двопартијски систем Конзервативаца и Лабуриста, који доминира од 1945. Неки указују на пандемију и њене последице. У овој интерпретацији, Лондон пати од тешког облика ковида. Друго објашњење, према тумачењу „Њујорк тајмса”, јесте да Британија и даље бира премијере који су потпуно неадекватни за ту функцију. Тереза Меј била је озбиљан политичар без вештине, инстинкта и харизме да спроведе своју визију, што ју је коштало избора 2017. Њен наследник Борис Џонсон имао је вештину и харизму, али не и озбиљност. Ситуација се затим погоршала са Лиз Трас, која је опстала мање од 50 дана и изазвала пометњу на тржишту својим нереалним пореским плановима. Њен наследник Риши Сунак добио је готово немогућ задатак да стабилизује земљу. Иако је први лабуриста на овој листи, Стармер се може посматрати као још један у низу „несрећних” лидера. Као и Мејева и Сунак, он је компетентан професионалац, али његове слабости су можда још израженије. Стармер никада није јасно знао шта жели да постигне. Није дошао на власт са планом или теоријом зашто је све кренуло лоше пре њега. Како је изјавио у интервјуу за „New Statesman” пре нешто мање од годину дана, сматрао је да земљи није потребна радикална реформа. Систем Британије и њене економије, рекао је, углавном функционише. У лепшим временима то би можда било довољно, али не и у кризним.

Једна од иронија јесте да је Брегзит пребацивањем одговорности за економско незадовољство на главне партије отворио простор за успон странке Реформ УК, раније познате под називом Брегзит партија, Најџела Фаража, која је тренутно најпопуларнија у земљи. Ако би Фараж освојио већину на следећим изборима, што према тренутним подацима не изгледа нереално, Британија би парадоксално добила владу коју води странка делимично заслужна за незадовољство које ју је довело на власт. Истовремено, он би тако постао први премијер од Другог светског рата који не долази из табора лабуриста или конзервативаца.

Изгледа као да су се Британци, некада највећа поморска сила коју је свет видео, колективно укрцали на „Уклетог Холанђанина”, митски брод духова осуђен да заувек плови, а да никада не стигне у луку. Према поморском предању из 17. века, капетан тог брода је пркосио олуји код Рта добре наде и заветовао се да ће проћи чак и ако га то кошта душе. Због тога је осуђен на вечно лутање. А можда би метафорично објашњење судбине земље Брегзита могло да се пронађе у оној познатој поморској изреци, која гласи: „За брод који не зна куда плови, нема повољног ветра.”

Хронологија

23. јун 2016.  – Британци су изашли на референдум са питањем да ли Уједињено Краљевство треба да остане у Европској унији или да 43 године напусти чланств. Резултат: 51,9% гласало за излазак 48,1% за останак. Премијер Дејвид Камерон, који је предводио кампању за останак, подноси оставку јер сматра да нови премијер треба да спроведе одлуку народа

13. јул 2016. –  Тереза Меј преузима власт од Камерона. Њена главна порука била је: „Брегзит значи Брегзит”, стављајући тиме јасно до знања да је референдумска одлука мора бити спроведена

29. март 2017. – Лондон први пут у историји активира члан 50 Лисабонског уговора – правни механизам ЕУ који омогућава држави да напусти Унију. Од тог тренутка почиње да тече рок од две године за договор о условима изласка. Преговори се фокусирају на три кључна питања: шта ће бити са грађанима ЕУ који живе у Британији и Британцима у ЕУ, колико новца Британија дугује ЕУ и како спречити повратак физичке границе између Републике Ирске и Северне Ирске

5. јануар 2019. – Иако су у новембру 2018. Лондон и Брисел постигли споразум о повлачењу Уједињеног Краљевства из Уније,  Доњи дом британског парламента одбија договор Терезе Меј са ЕУ

29. март 2019. – Ово је био првобитни датум када је Британија требало да напусти ЕУ. Међутим, пошто парламент није одобрио споразум, излазак је одложен

24. мај 2019. – Након три неуспешна покушаја да прогура споразум, Тереза Меј најављује оставку

24. јул 2019. – Бивши министар спољних послова и бивши градоначелник Лондона Борис Џонсон, једно од главних лица кампање за излазак из ЕУ, преузима власт, уз програмску паролу: „завршимо Брегзит”

31. јануар 2020. – У 23 часа по лондонском времену Британија је престала да буде чланица ЕУ. После 47 година у заједници, британски посланици више не седе у Европском парламенту. Али економски разлаз још није завршен

1. јануар 2021. – Британија напушта јединствено тржиште и царинску унију, чиме за ту земљу престаје слободно кретање њених грађана и робе кроз ЕУ, као и приступ европском тржишту. Ступа на снагу нови трговински споразум ЕУ–УК.

4. јул 2024. – Кир Стармер постаје премијер после победе лабуриста. Најављује нови однос са ЕУ у трговинској и безбедносној сарадњи. Организује први самит ЕУ–УК након Брегзита и управо се припрема за други, који је заказан за 22. јул ове године

ИНТЕРВЈУ: ФИЛИП ПИЛКИНГТОН, ирски економиста

Позиција Ирске у ЕУ је ојачала захваљујући Брегзиту

Није тајна да су се политичари у Даблину снажно противили Брегзиту, који је отворио озбиљне тензије са Уједињеним Краљевством, нарочито због границе са Северном Ирском и трговинских аранжмана. Ипак, како за „Политику” оцењује ирски економиста Филип Пилкингтон, данас се може рећи да је позиција Републике Ирске у Европској унији ојачала управо захваљујући Брегзиту. „Ирска је острво енглеског говорног подручја са снажним везама са Сједињеним Америчким Државама и више не мора да се такмичи са Британијом за пажњу”, наводи Пилкингтон.

Иако је недавно дошло до покушаја „ресетовања” односа, пошто је Кир Стармер постао први британски премијер који је посетио Ирску након пет година, где видите трајне последице Брегзита на дипломатску комуникацију између две земље?

Брегзит је заиста био катастрофалан за ирско-британске односе. „Ресетовање” показује да људи са обе стране желе да обнове те односе, али то је често лакше рећи него урадити. Прави проблем је, по мом мишљењу, то што Лондон улази у период терминалног опадања – и економског и геополитичког. Британци су ставили све на своју подршку Украјини против Русије, а све више изгледа да је то била губитничка опклада. У међувремену, британски економисти сада отворено говоре о могућности да земљи буде потребан пакет помоћи Међународног монетарног фонда. Било би много лакше обновити британско-ирске односе када би Британија била у снажној и самоувереној позицији. Нажалост, тренутно то није случај.

Многе банке и инвестициони фондови који су желели да задрже пословање унутар ЕУ преселили су своје канцеларије у главни град Ирске. Из сличних разлога дошло је и до огромног раста захтева британских грађана за ирским пасошима. У којој мери је Даблин профитирао од Брегзита?

Тај одлазак капитала из Лондона у Даблин заправо није био ни приближно драматичан колико су неки очекивали. То одражава чињеницу да је лондонски Сити постао много мање важан као глобални финансијски центар након финансијске кризе 2008. године. Лондон се данас промовише као добро место за решавање правних спорова – укључујући, као што је општепознато, и џет-сет разводе, а не као озбиљна алтернатива Волстриту. Да ли је такав модел одржив, друго је питање. Када је реч о приливу захтева за пасоше, то једноставно одражава жељу Британаца да могу слободно да путују унутар ЕУ. Мада, ако се економска ситуација у Британији озбиљно погорша, могли бисмо да видимо економску миграцију, у том случају би Ирска можда морала да преиспита своје садашње политике.

Можда имамо још једног добитника Брегзита. Северна Ирска тренутно бележи бржи економски раст од остатака Уједињеног Краљевства, управо због свог јединственог статуса – приступа и британском и европском тржишту робе.

Из економске перспективе, то је вероватно тачно. Али дугорочно гледано, пред Северном Ирском су само два пута. Један је да постане део Републике Ирске. Међутим, погоршање британско-ирских односа због Брегзита то чини тежим. Други пут је да Лондон подржи останак Северне Ирске у саставу Уједињеног Краљевства. То би представљало озбиљну промену политике која би могла довести до обнове сукоба. Такав сукоб би уништио све оно што је Северна Ирска добила од Брегзита.

Када се изузму резултати Северне Ирске на референдуму 2016, она је већином гласала за останак у ЕУ (55,8 одсто). Да ли је чињеница да је извучена из ЕУ против воље већине становништва дала додатни подстицај ирском национализму? Странка Шин Фејн, која се залаже за уједињење Острва, остварила је снажне резултате након Брегзита и у Републици Ирској и у Северној Ирској.

Дефинитивно. Као што сам већ рекао, Британија тренутно пролази кроз озбиљан пад животног стандарда и док последњих неколико година није било лако ни за Ирску, она је данас далеко богатија земља од Британије. Мислим да је многим младим људима у Северној Ирској тешко да одоле привлачности богатства и европског пасоша.

Када је Мишел О’Нил изабрана за прву министарку Северне Ирске пре две године, у свом првом интервјуу рекла је да подржава одржавање референдума о уједињењу Ирске у наредних десет година. Да ли је то реално и, по Вашем мишљењу, како би изгледала институционална трансформација уколико би до уједињења дошло?

Међу ирским националистима, и северно и јужно од границе, постоји снажна жеља за одржавањем таквог референдума. Али постоји много препрека. У Лондону још постоје снажна сећања на референдум о независности Шкотске и референдум о Брегзиту и сигурно постоје снаге које би желеле да спрече одржавање оваквих референдума у потпуности. У Даблину такође постоје притисци. Анкете показују да грађани Ирске подржавају уједињење, али када се суоче са трошковима, томе се противе. Северна Ирска има веома велики буџетски дефицит – његово финансирање захтевало би повећање пореза у Републици Ирској. Дакле, препреке постоје, али ако ме већ питате за прогнозу, верујем да ће се такав референдум вероватно одржати у наредној деценији.

ИНТЕРВЈУ: ЕДВАРД ФЕРГУСОН, британски амбасадор у Србији

Не желимо да се вратимо у ЕУ, али желимо боље односе

Различити људи имају различита мишљења. Као и са сваким заиста великим и важним питањем, попут изласка или придруживања Европској унији, увек ће постојати разноликост ставова. И као и са сваким компликованим питањем попут овог, постојале су и прилике и изазови због изласка Велике Британије из Европске уније, каже амбасадор Велике Британије у Србији Едвард Фергусон, одговарајући на питања о томе како његови сународници сагледавају период од изласка из Европске уније.

– Када је реч о приликама, сада имамо више слободе да доносимо сопствене законе, да контролишемо сопствене границе и да постижемо нове трговинске споразуме са нашим партнерима широм света. Недавно смо потписали нове трговинске споразуме са Америком, Индијом, а пре две недеље и са Саветом за сарадњу земаља Залива (ГЦЦ). Придружили смо се и ЦПТПП у Азији. Као глобална острвска трговачка нација, дакле, склапамо нове трговинске споразуме широм света. Али, наравно, постоје и изазови. Требало је много времена за преговоре о нашем изласку из ЕУ. И сада лабуристичка влада у Великој Британији покушава да реши неке од изазова које је Брегзит створио за наше трговинске односе са ЕУ, која остаје наш највећи трговински партнер – објашњава Фергусон.

Колико су озбиљне спекулације да се спрема нови референдум о уласку у ЕУ и да би сада већина гласала за повратак у Унију?

Знате, Уједињено Краљевство је демократска држава и има много погледа и много мишљења и увек се води жива дебата о нашем будућем односу са Европском унијом. Али не видим знаке да ће се референдум десити у догледној будућности. Влада је јасна да жели да унапреди наше односе са ЕУ. Она не жели да се придружи Европској унији, али желимо да имамо бољи однос са ЕУ. Желимо да ближе сарађујемо у области безбедности, трговине, образовања, где смо се недавно поново придружили програмима „Еразмус” и „Хоризонт” 2020, на пример.

Дакле, ова влада жели да ресетује наш однос са Европском унијом, у контексту Брегзита, изван ЕУ, али уз ближи однос, за који сматрамо да је у интересу и Уједињеног Краљевства и Европске уније.

Али шта мисле „обични” људи о могућности референдума?

Нисам видео неке нове податке, тако да не могу да вам изнесем прецизније процене, али мислим да људи имају различита мишљења. Само гласање о Брегзиту је, мислим, било 54 одсто за, 46 одсто против. Дакле, то је увек било питање где људи имају различита мишљења. Сигуран сам да ће се то и наставити. Као што кажем, за владу коју представљам, намера је да искористи могућности Брегзита, да сарађује са Европском унијом како би се решили неки од изазова и смањиле неке баријере за сарадњу у области безбедности, економије, културне и образовне размене.

Да ли су мишљења Британаца такође подељена отприлике пола-пола о томе како се тренутно живи у Великој Британији?

То је велико питање, које мислим да бисте морали да поставите појединцима. Али знате, мислим да се свака земља тренутно суочава са неким великим изазовима. И владе широм света се боре да се носе са великим безбедносним претњама које произилазе из руске инвазије на Украјину, кризе на Блиском истоку, као и са дугорочним изазовима, као што је опоравак економија након ковида и тако даље. Постоји и много проблема у вези са инфлацијом, питањима једнакости... И мислим да имамо владу која настоји да донесе најбоље одлуке за народ Уједињеног Краљевства, у оквиру ограничења са којима се суочавамо.

И, наравно, желели бисмо да више новца улажемо у разне ствари. Зато смо веома фокусирани на раст наше економије, на трговинске односе, укључујући и оне са Србијом, где наша трговина тренутно расте по стопи од девет одсто годишње, што је брже од било које од наших економија. Зато смо веома заинтересовани да градимо те односе. Веома смо заинтересовани да улажемо у нове технологије, нове иновације, наш дигитални и центар за вештачку интелигенцију. Лондон је сада број три у свету, али на европском нивоу место број један за улагања у технологију. Кембриџ је град број један за иновације у Европи.

Ми заиста улажемо у нове технологије, у томе видимо много потенцијала за раст наше економије, а затим да искористимо тај раст за подстицање инвестиција у јавне услуге, у наше одбрамбене капацитете и остало.

Европа би радије острвско нуклеарно оружје него кобасице

Пре него што је бивши британски министар привреде Џонатан Рејнолдс прошле године стигао у палату Ланкастер у срцу Лондона, на први самит Уједињеног Краљевства и Европске уније од Брегзита, у гостовању на Би-Би-Сију изјавио је да је смешно што у ЕУ не могу да се продају британске кобасице и хамбургери. Међутим, само неколико сати касније за Рејнолдса је тај дан постао „историјски”. Исти епитет одушевљено је искористила и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, док је британски премијер Кир Стармер говорио о „здравом разуму”. И није реч само о храни, иако хамбургер представља добар пример заједничких интереса. Пет година по истеку прелазног периода за Брегзит, од када Велика Британија није део јединственог тржишта и царинске уније, Брисел и Лондон су се том приликом договорили о свеобухватном споразуму.

Пакет који још чека да буде коначно усвојен обухвата различите теме, од ближе сарадње обавештајних служби, преко одбрамбеног партнерства до једноставнијег добијања виза за студенте и повратак Британије у „Еразмус”, највећи програм ЕУ који финансира пројекте сарадње у области образовања, с циљем да омогући лични и професионални развој појединаца кроз школовање, волонтирање и усавршавање у иностранству.

На том списку налази се и ставка која ће обрадовати британске туристе: реч је о привилегији да на аеродромима користе шалтере намењене грађанима ЕУ, уместо да као до сада стоје у дужим редовима за држављане трећих земаља. Ипак, у средишту пажње било је питање које су обе стране до сада сматрале готово немогућим за преговоре: кобасице, тј. однос према прехрамбеним стандардима. Контроле хране, као и животиња и биљака на границама са ЕУ, последњих година представљале су велики проблем јер су значајно ограничавале трговину између Уједињеног Краљевства и његовог највећег трговинског партнера. Али, према новом споразуму, већина прехрамбених производа, биљака и животиња сада ће моћи да прелази границу без контрола или уз поједностављене процедуре.

И по свему судећи, ту се листа неће завршити, пошто је станар Даунинг стрита 10 ове недеље заказао други самит Лондона и Брисела за 22. јул.

„Моја лабуристичка влада испуњава своје обећање да ће ресетовати наше односе и ставити Британију у срце Европе”, написао је Стармер у уторак на „Иксу”. Он је додао да ће се две стране заједно позабавити трошковима живота, повећати број радних места и створити могућности за младе људе. Заиста, високу цену Брегзита платили су и месар и студент који је изгубио третман домаћег при упису факултета у земљама ЕУ.

Са друге стране, губитак своје друге најмногољудније чланице, велике економије, нуклеарне силе и земље са сталном столицом у Савету безбедности Уједињених нација, за Унију је значајан више геополитички. Да су европски лидери тада знали да ће убрзо избити рат у Украјини, можда би учинили више да спрече Брегзит. Ипак, Брисел је урадио ствари које су раније биле незамисливе, суочен с првим мандатом Доналда Трампа, који је на тадашњем „Твитеру” себе називао „господин Брегзит”, потом и са пандемијом вируса корона. ЕУ је кренула у правцу још дубље интеграције, чему се Лондон увек противио. На пример, Европска унија се кроз програм „NextGenerationEU” први пут у историји заједнички задужила за више од 800 милијарди евра како би направила фонд за опоравак од пандемије.

„Ко би пре три године рекао да ће Европа тако брзо прихватити буџетски опоравак кроз заједнички дуг”, рекао је француски председник Емануел Макрон по оснивању фонда. Након Брегзита, Париз је остао једини представник ЕУ који има место у Савету безбедности УН и атомску бомбу, чиме је његов значај порастао. Макрон је тако у марту ове године најавио ширење француског „нуклеарног кишобрана” и понудио стратешку одбрамбену сарадњу низу европских земаља. Реч је о иницијативи независној од САД. У почетку нова сарадња би требало да укључи размену знања и учествовање у вежбама француских нуклеарних снага. Али дугорочно би то могло прерасти у стационирање француског атомског оружја у другим земљама. У основи Макронове визије је и уверење да Стари континент, суочен са претњом из Русије и удаљавањем од Америке, мора развити и сопствену војску, како би постао истински независан.

Ипак, те идеје можда звуче лепо у високим зградама ЕУ у Бриселу, у разговору између људи које грађани нису директно изабрали, али не и код јавног мњења у земљама чланицама. Када ветар широм континента дува здесна, тешко да би додатно преношење суверенитета зауставило налет националистичких странака. Уз то, приврженост земаља централне и источне Европе НАТО-у, тј. Сједињеним Државама, и даље је снажна. А штедљива Шпанија, на пример, све и да хоће заједничку војску, питање је како би је финансирала, јер не може да достигне ни циљ НАТО-а да чланице овог савеза за своје армије издвајају пет одсто БДП-а годишње, најкасније од 2035.

Међутим, ЕУ предузима кораке да укаже на ново стање свести у Европи. О томе сведоче и недавне иницијативе Европске комисије, од симболичног „комплета за преживљавање” у случају кризе или рата до много значајније „Мапе пута за одбрамбену спремност 2030” и „војног шенгена”, тј. слободног кретања трупа кроз ЕУ.

Када би могло да се рачуна на моћ британског нуклеарног одвраћања, све би изгледало много безбрижније. Али одлука Британаца да напусте ЕУ пре 10 година можда је означила крај сна Виктора Игоа из 19. века о „Сједињеним Државама Европе”, бар у пуном обиму. Са друге стране, као што је исто тако давно приметио Жан Моне, човек ког називају једним од очева ЕУ: „Европа се ствара у кризама.” Ако је био у праву, данас је на врхунцу стварања.