Ратни губитници и изборни добитници

Мало је политичара који су преживели оно што је преживео премијер Јерменије Никол Пашињан. Изгубио је рат који је одредио генерације Јермена и преживео слом националне идеје око које се деценијама окупљало светско јерменство. Ипак, пре десет дана поново је победио на изборима. Његова партија Грађански уговор задржала је власт, али је изгубила двотрећинску већину. Опозиција је резултате дочекала оспоравањем, власт најавама хапшења, а друштво још једном питањем које је теже од самог изборног резултата: како је човек који је изгубио Арцах успео да сачува власт у Јерменији?

Пре него што је постао премијер, био је препознатљив по неуредној бради и запрљаној мајици са војничким мотивима док је покушавао да свргне власт официра који су у политику ушли као победници из рата против Азербејџана деведесетих година. Као новинар кафанске културе, одбијао је озбиљност постсовјетских апаратчика који су, за разлику од њега, лако одолевали импровизацији и мирили се са тим да својој јавности нису шармантни.

Тог априла 2018. године, након „Баршунасте револуције”, тешко да је ико наглас предвиђао да ће, након неког времена, премијер Јерменије отворено загазити у спор са Русијом, некадашњим највећим савезником и да ће заговарати свргавање поглавара Јерменске апостолске цркве и вршити притисак над епископима и свештенством. Нити је ико замишљао да ће Јерменију, у ратној опасности, септембра 2020. године, водити новинар, а не војни официри. На крају су оружане снаге Азербејџана у потпуности окружиле „Републику Арцах” (Јермени тако називају Нагорно-Карабах), која је пружала јак отпор више од 30 година.

Истини за вољу, за многе Јермене пад Арцаха није почео онда када су азербејџанске снаге продрле, већ када су руски мировњаци престали да буду препрека том уласку. Дошли су 2020. као гаранција опстанка, а отишли као неми сведоци његовог нестанка. Зато је за многе Јермене са Арцахом нестало и нешто више од једне земље. Нестало је уверење да се иза руских мировњака налази држава која још има воље да чува границе сопственог утицаја.

Свега oсам месеци након слома Арцаха и онога што ће многи Јермени описати као трагедију и издају „колевке јерменске културе”, Пашињан 2021. године осваја 53 одсто гласова. Како је доживљаје те исте трагедије и издаје у трептају изборне ноћи заменио осећај шока, са ове временске дистанце делује као да је изостала фаза фундаменталног преиспитивања.

Такав закључак делује невероватно, узимајући у обзир да су Јермени народ који је прве облике државности стекао неколико векова пре Христа и од тада далеко више времена провео без сопствене државе него са њом. Јерменски непоколебљиви идентитет је постао посебно познат због свог страшног страдања.

Пашињан, иако на тренутке делује као да има нешто флексибилнију визуру овог питања, на изборима 2021. ипак је показао да је човек народа: није се нимало осмехивао, а у тамној одећи је често посећивао војна гробља и породице погинулих војника. Имиџ пораженог, али и револуционара, појачавао је порукама које би некако могле да се сажму у следеће: „Да, одговоран сам за војни пораз, али ћемо преживети и наставити даље.” Сада, пет година касније, на изборимa је наступио другачије. Уместо разумевања, тражио је прихватање нове стварности.

Шта је онда довело до тако крупне промене у јерменском друштву за осам година Пашињанове владавине тешко је рећи. Међутим, евидентне су неке промене. Након доласка Пашињана на власт револуционарним путем, Јерменија је, од синонима за јаку дијаспору, постала земља чији се погледи, као матице, не поклапају са погледима Јермена у расејању који су се окупљали око борбе за Арцах. Однос власти према Јерменској апостолској цркви је промењен: у таквом традиционалном и конзервативном друштву, премијер Јерменије је оптужио католикоса Цркве да има дете и да треба принудно да се уклони, док је оне кругове Цркве које је хапсио, називао „криминално-олигархијским свештенством” које је умешано у завере и насилне планове против државе.

Престоница Јереван је од конзервативног града у којем су се људи дружили по кућама, постао град са журком на сваком ћошку која траје до дубоко у ноћ. Отворен је огроман број ресторана, кафића и ноћних клубова, а уз то су дошле и грађанске иницијативе и слободе јавног изражавања које су потиснуле „психолошку тежину старог система”. Јереван у изборној ноћи није личио на град победе, већ више на једну караванску станицу после хиљадугодишње дугог пута. Сва светла су горела, а у ваздуху је лебдело нешто што није било ни одушевљење, већ олакшање. Као кад после велике олује човек преброји штету, види да је остао без много чега, али да је и даље на ногама. Док су пристизале честитке из западних престоница, Никол Пашињан није изгледао као кавкаски победник старог кова. Није било ратничких гестова ни великих историјских заклетви. Говорио је о регионалној сарадњи и помирењу. У земљи у којој су генерације одрастале над картама изгубљених и освојених територија, то је звучало у најмању руку необично.

Посебно је упадало у очи што је победничко вече прошло без Арцаха као главне речи. Арцах је био присутан у сваком разговору, али скоро нигде у говорима. Док су пристизале честитке из иностранства и док су се у дипломатским круговима већ цртале нове мапе утицаја, Пашињан није деловао као неко ко слави освајање, већ обележава нову потврду.

А Кавказ је остао исти. Арарат, за Јермене света планина, која се налази у Турској, на 30 километара од границе, стајао је на хоризонту као успомена коју није могуће дохватити. Само су људи, као и много пута.