Европа би радије острвско нуклеарно оружје него кобасице

Пре него што је бивши британски министар привреде Џонатан Рејнолдс прошле године стигао у палату Ланкастер у срцу Лондона, на први самит Уједињеног Краљевства и Европске уније од Брегзита, у гостовању на Би-Би-Сију изјавио је да је смешно што у ЕУ не могу да се продају британске кобасице и хамбургери. Међутим, само неколико сати касније за Рејнолдса је тај дан постао „историјски”. Исти епитет одушевљено је искористила и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, док је британски премијер Кир Стармер говорио о „здравом разуму”. И није реч само о храни, иако хамбургер представља добар пример заједничких интереса. Пет година по истеку прелазног периода за Брегзит, од када Велика Британија није део јединственог тржишта и царинске уније, Брисел и Лондон су се том приликом договорили о свеобухватном споразуму.

Пакет који још чека да буде коначно усвојен обухвата различите теме, од ближе сарадње обавештајних служби, преко одбрамбеног партнерства до једноставнијег добијања виза за студенте и повратак Британије у „Еразмус”, највећи програм ЕУ који финансира пројекте сарадње у области образовања, с циљем да омогући лични и професионални развој појединаца кроз школовање, волонтирање и усавршавање у иностранству.

На том списку налази се и ставка која ће обрадовати британске туристе: реч је о привилегији да на аеродромима користе шалтере намењене грађанима ЕУ, уместо да као до сада стоје у дужим редовима за држављане трећих земаља. Ипак, у средишту пажње било је питање које су обе стране до сада сматрале готово немогућим за преговоре: кобасице, тј. однос према прехрамбеним стандардима. Контроле хране, као и животиња и биљака на границама са ЕУ, последњих година представљале су велики проблем јер су значајно ограничавале трговину између Уједињеног Краљевства и његовог највећег трговинског партнера. Али, према новом споразуму, већина прехрамбених производа, биљака и животиња сада ће моћи да прелази границу без контрола или уз поједностављене процедуре.

И по свему судећи, ту се листа неће завршити, пошто је станар Даунинг стрита 10 ове недеље заказао други самит Лондона и Брисела за 22. јул.

„Моја лабуристичка влада испуњава своје обећање да ће ресетовати наше односе и ставити Британију у срце Европе”, написао је Стармер у уторак на „Иксу”. Он је додао да ће се две стране заједно позабавити трошковима живота, повећати број радних места и створити могућности за младе људе. Заиста, високу цену Брегзита платили су и месар и студент који је изгубио третман домаћег при упису факултета у земљама ЕУ.

Са друге стране, губитак своје друге најмногољудније чланице, велике економије, нуклеарне силе и земље са сталном столицом у Савету безбедности Уједињених нација, за Унију је значајан више геополитички. Да су европски лидери тада знали да ће убрзо избити рат у Украјини, можда би учинили више да спрече Брегзит. Ипак, Брисел је урадио ствари које су раније биле незамисливе, суочен с првим мандатом Доналда Трампа, који је на тадашњем „Твитеру” себе називао „господин Брегзит”, потом и са пандемијом вируса корона. ЕУ је кренула у правцу још дубље интеграције, чему се Лондон увек противио. На пример, Европска унија се кроз програм „NextGenerationEU” први пут у историји заједнички задужила за више од 800 милијарди евра како би направила фонд за опоравак од пандемије.

„Ко би пре три године рекао да ће Европа тако брзо прихватити буџетски опоравак кроз заједнички дуг”, рекао је француски председник Емануел Макрон по оснивању фонда. Након Брегзита, Париз је остао једини представник ЕУ који има место у Савету безбедности УН и атомску бомбу, чиме је његов значај порастао. Макрон је тако у марту ове године најавио ширење француског „нуклеарног кишобрана” и понудио стратешку одбрамбену сарадњу низу европских земаља. Реч је о иницијативи независној од САД. У почетку нова сарадња би требало да укључи размену знања и учествовање у вежбама француских нуклеарних снага. Али дугорочно би то могло прерасти у стационирање француског атомског оружја у другим земљама. У основи Макронове визије је и уверење да Стари континент, суочен са претњом из Русије и удаљавањем од Америке, мора развити и сопствену војску, како би постао истински независан.

Ипак, те идеје можда звуче лепо у високим зградама ЕУ у Бриселу, у разговору између људи које грађани нису директно изабрали, али не и код јавног мњења у земљама чланицама. Када ветар широм континента дува здесна, тешко да би додатно преношење суверенитета зауставило налет националистичких странака. Уз то, приврженост земаља централне и источне Европе НАТО-у, тј. Сједињеним Државама, и даље је снажна. А штедљива Шпанија, на пример, све и да хоће заједничку војску, питање је како би је финансирала, јер не може да достигне ни циљ НАТО-а да чланице овог савеза за своје армије издвајају пет одсто БДП-а годишње, најкасније од 2035.

Међутим, ЕУ предузима кораке да укаже на ново стање свести у Европи. О томе сведоче и недавне иницијативе Европске комисије, од симболичног „комплета за преживљавање” у случају кризе или рата до много значајније „Мапе пута за одбрамбену спремност 2030” и „војног шенгена”, тј. слободног кретања трупа кроз ЕУ.

Када би могло да се рачуна на моћ британског нуклеарног одвраћања, све би изгледало много безбрижније. Али одлука Британаца да напусте ЕУ пре 10 година можда је означила крај сна Виктора Игоа из 19. века о „Сједињеним Државама Европе”, бар у пуном обиму. Са друге стране, као што је исто тако давно приметио Жан Моне, човек ког називају једним од очева ЕУ: „Европа се ствара у кризама.” Ако је био у праву, данас је на врхунцу стварања.