Пишчева „студија о религији – ћацизам”

Таман кад помислите да смо све већ видели од оних који се за демократско друштво боре вербалним и физичким насиљем према свакоме ко се само усуди да се с њима не сложи, они изненаде. Најновији „бисер” је постојање „у свету јединствене религије – ћацизам”, коју је „открио” један сценариста и писац. И не само то, „озбиљно проучавајући ћацизам” закључио је да постоје четири категорије ћација, детаљно објаснио како да их препознате, јер има оних, „најогавнијих, прикривених ћација” и дао савет како све њих треба третирати.

Закључке свог „студиозног проучавања” објавио је у „најпрофесионалнијем” медију у Србији, што је и логично, будући да ови „професионалци” дела показују, сматрају да је у обрачуну с влашћу у овој земљи, све дозвољено – увреда и лаж нису ни увреда ни лаж, већ чињеница, а ако неко њихове „чињенице” одговори или их раскринка, одмах постану жртве режима, који хоће да затре „слободне” медије. Зато је „студија” сценаристе и писца објављена на правом месту, будући да је цео текст пун најприземнијих увреда на рачун људи, свих занимања и нивоа образовања, који се не слажу са ставовима светих студената-блокадера и оних који их безрезервно подржавају. Нико није поштеђен, ни они који су умислили да смеју јавно да изнесу своје мишљење, ни они који се никако не оглашавају, ни за власт, ни за блокадере, ни опозиционари који „саботирају студенте”. Много је то људи, што и сам аутор, мада не баш тим речима, признаје. Но, без обзира колико их, потпуно су небитни и, по аутору, једино вредни сваког презира.

Аутор „студије” наводи да „ћацизам религија” за врховног бога има „Ацу Ћација”, „као и свој храм под називом ’ћациленд’, поменута религија се грана на четири категорије, заправо постоји много више категорија ћација, али сам решио да причу сведем на четири”. Сваку од категорија, темељно је обрадио, почевши од четврте: „Припадник ове – најниже категорије, поред тога што верује да је земља равна плоча, верује да изнад Београда круже летећи аутомобили, да војска само што није ушла на Косово... У све што им се пласира из кухиње УДБЕ, а путем режимских медија и портала. Закључак је да су ови ћацији непоправиви. Свака борба за промену мишљења дотичних, покушај да им се отворе очи, равна је бескорисном траћењу времена, али и губљења живаца. Они су и омиљена категорија ћаци-бога, он је још давно схватио да му, уколико жели да влада, требају само гласови глупих, не нужно и оних паметних.”

Има у Србији много саветника, на пример, у нашој влади, министри имају саветнике за разне ствари, огромну већину њих нико од грађана није ни видео, нити чуо, раде свој посао у тишини. Како, знају они које саветују. Има, међутим, и оних саветника, који гостују по телевизијама, причајући о свему и свачему, па и о ономе, најчешће о томе, што никакве везе с министарством у којем су саветници, нема. Много би добро, за власт, било, кад би саветовали у тишини, баш као што би било добро да је и сценариста-аутор „студије о ћацизму”, поменути савет задржао за себе. Иду избори, није добро за 2,3 милиона људи који су својим гласовима, у првом кругу изабрали Александра Вучића за председника ове земље, рећи да су глупи. Колико год се сценаристи-саветнику ова чињеница не свиђа, то јесте чињеница.

Трећу категорију ћација, каже аутор, чине људи који су ту због интереса, али „не неког претераног”. Наводи: „То су људи који се служе изговорима – ’морам због посла’. Ова категорија често ради у државним институцијама, иде на митинге СНС и посећује свој храм – ћациленд, често то чине посрамљено. Ако мислите да их је срамота – варате се. Ћацији немају образ. То је научно доказано. Једина њихова срамежљивост проистиче из страха да ће их неко видети с ћацијима из четврте категорије, који сви до једног смрде...” Има тога још шта, по аутору, раде „ћацији четврте категорије”, али „Политика” негује пристојност.

У „другу категорију ћација”, аутор је сместио „такозвану ћацијевску интелектуалну елиту”. Наводи: „Ради се о мање-више познатим личностима, глумцима, редитељима, ТВ водитељима, спортистима, историчарима... Додуше, ретким јавним личностима које су се продале режиму, који сада ватрено заступају ставове режима, као да су искрено уз исти, а нису. Ту се углавном ради о људима високог нивоа образовања и ниског нивоа карактера.” Аутор каже да овакве, „чак и ако су нам некад били симпатични”, треба „посматрати никако другачије до као продане душе, од чије нам се појаве бљује”. И овде има „епитета” које, из пристојности, нису за преношење.

Аутор наводи: „Прву категорију чине они , по мени, најогавнији – прикривени ћацији. То су они који се јавно експонирају као противници режима и поприлично су добри у томе – политичари, који су у ’опозиционим’ странкама, често и међу лидерима истих, а који су део чувене ’парламентарне опозиције’.” Аутор тврди како ове „најогавније” често режим ангажује са „задатком да глуме опозицију, а кад диктатору загусти улете и подрже га”. Наводи: „Та подршка не мора бити јавна. У виду неке коалиције са владајућом странком, некада је довољно само да саботирају студенте, не дозволити уједињење опозиције у јединствен блок који би безрезервно подржао студентску листу... Стога ова група заслужује титулу – шампиони ћацизма.” Аутор има и подгрупе ћација и, на крају наводи да су сви поменути у студији, „да су сви они припадници режимске религије – ћацизам, или можда, да се коначно правилно изразим – СЕКТИ”.

„Професионални” медиј је само десетак дана, пре објављивања ове „озбиљне студије” о „новој религији у Србији”, објавио текст једног свог новинара, који је, за дивно чудо, написао да би сви који подржавају „студентску листу” требало да поведу рачуна кад говоре о онима на другој страни. Новинару листа који је своје странице, такорећи, све, уступио људима који, без икакве задршке, сипају најмонструозније увреде на рачун представника власти и оних који из подржавају, али и „неутралаца”, које описују као највеће зло, сасвим сигурно није пало на памет да овакав савет даје зато што није уреду вређати неистомишљенике. Не, није човек то ни крио. Лепо је приметио да је ову „власт немогуће победити, уколико се не придобије и део њених бирача”.

Текст овог новинара „професионалног” медија тешко да је ико приметио, а и ако јесте, вероватно га је изнервирао. Људи који говоре за „професионалне” медије, или пишу за њих толико су уверени у своју супериорност, памет да не могу ни да замисле да неко не дели њихове ставове. И сасвим су убеђени, пошто неће ни да саслушају никог изван свог круга истомишљеника, да су сви остали, баш као што је аутор „студије о ћацизму”, „утврдио” глупи, смрдљиви, или продане душе. Они никад нису чули „српски превод” фразе која се најчешће приписује америчком мотивационом говорнику Х. Џексону Брауну Млађем – „Можете бити паметнији од других људи, али им то немојте рећи.” Оригинал гласи: „Будите мудрији од других људи, ако можете, али им то немојте рећи.”

Аутору „студије о ћацизму” и свим његовим истомишљеницима, ова фраза, ни српски превод, ни оригинал, очито нису познати. А, нису приметили ни да су амерички медији, протеклих дана, темељно обрађивали термин „Денинг-Кругеров ефекат”, наводећи како администрације (као она Доналда Трампа) широм света имају велики проблем са овим ефектом, коме „свако од нас, сваког дана, сведочи на друштвеним мрежама”. Овим ефектом се објашњава „ситуација у којој људи исподпросечне интелигенције сматрају да су интелигентнији него што јесу у стварности, истовремено потцењујући интелигенцију људи који стоје насупрот њих”. Како се објашњава: „Према стручној дефиницији то је когнитивна склоност у којој необучене особе доносе неадекватне одлуке и нетачне закључке, али њихова некомпетентност онемогућава њихову метакогнитивну способност да схвате грешке.”

Користило би аутору „студије о ћацизму” и његовим истомишљеницима, да им је позната, било ова фраза, било овај Денинг-Кругеров ефекат, мада им не треба ни једно ни друго да би знали да ниједан човек на свету, шта год ко о њему мислио, не воли да му неко, колико год паметан, образован и важан био, покаже да га сматра нижим бићем. Баш нико то не воли. Свако би то требало да има у виду, пре свега они који би од тих људи хтели да извуку неку корист. Александар Вучић уме да разговара с поштовањем и са људима без школе и са светским државницима и интелектуалцима, а уме и није му мрско, да поједе сендвич с радницима на градилишту. Можда и зато сви они људи, које аутор „студије о ћацизму” сврстава у четири категорије, гласају за њега. И не само они.