Очај који држава мора да каналише

Време одговорности за пуних 19 месеци блокада увелико је дошло. Они који су на све могуће начине подстицали блокирање школа, факултета, болница, домова здравља и многих других државних институција, једноставно више неће моћи да буду у тим институцијама или у најмању руку биће премештени на нека нижа радна места. Тако то бива када пропадну револуције и нико нема разлога за љутњу. Покушали су преврат, заиграли су на карту ризика и изгубили су. Последице по пропале револуционаре некада су биле језиве. Вишегодишња затворска казна је била још најблажа последица. Данас је то скроз другачије, пред стрељачки вод или вишегодишњу затворску казну Богу хвала нико неће ићи, што не бих рекао да је било обрнуто, односно да су револуционари успели у науму и да су револуцију спровели, али свакако да позиције које су до јуче имали унутар самог система више неће моћи да имају.

Коначно, скуп који је одржала владајућа странка током викенда испред Дома Народне скупштине био је глогов колац у срце блокадерског покрета. Њихов крај и суочавање са по њих суровом реалношћу која је истински болна. Но, то не значи да владајућа структура сме да се опусти и да дигне све четири увис.

Напротив, тек сада мора да жестоко ради на терену и да оне замерке које је добронамерни свет имао када је кренуо онако наиван за блокадерима, мислећи да их заиста предводе некакви у срцу и души чисти студенти, исте усвоји и да аномалије исправи. Већ се увелико са тим кренуло, јер је Вучић своје најближе сараднике убацио у ватру, те свако мало, посебно викендом, уместо да се брчкају и одмарају са породицама по медитеранским летовалиштима, морају заједно са народом да се зноје под шатрама и да разговарају. Уосталом, скуп у суботу била је потврда тога да се владајућа странка пренула и да је Вучић кренуо у жестоки рад са народом. Није било ограде између народа и функционера, као ни између њега као председника државе и народа, функционери су морали да стоје са народом у маси, да разговарају са њим, да чују свачију жељу, молбу, јадиковку, да прихвате како комплимент, тако и критику… Најбитније, Вучић је по ко зна који пут поновио да му је рука за разговоре са онима који су до јуче хтели да га обесе и да све чланове његове породице туширају уранијумом, а сараднике да лустрирају и затворе на робије, у ваздуху и да чека да је тако испружену прихвате. Свестан је да очај и немоћ оних најекстремнијих блокадера држава мора некако да каналише како не би правили додатну штету. Они данас делују као нацисти у опкољеном Берлину када се очајнички боре живећи у илузији да ће Рајх ипак на крају победити. Баш ти најекстремнији принуђени су да покрену последње адуте, а они су најогавније увреде, вербално и физичко насиље на улици, ружење и девастирање како јавне, тако и приватне имовине ако упере у прст према неком да је ћаци. Што се политике тиче, свакако је нису имали, па неће је имати ни убудуће. Оно што им је једино преостало то је бесомучно и ирационално лепљење налепница бесмисленог садржаја на које се обичан човек углавном згражава уколико их примети.

Оно што је озбиљан проблем по блокадерске екстреме то је што више не могу да се називају студентима, јер студенти су им махом окренули леђа и не желе са њима да се поистовећују. Скуп током викенда је баш то и показао, јер је његово кључно обележје било баш невероватно огромног броја младих људи, што је и сама Весна Пешић као идеолог блокадера морала да призна. Пре тачно 19 месеци било је незамисливо да неко из млађе генерације изађе и јавно каже како подржава председника Вучића и владајућу странку. Ситуација се данас скроз обрнула, те је младе сада срамота да се поистовећују са блокадерским покретом, а све у већем броју прилазе као владајућој структури и врло искрено говоре како се кају јер су испали наивни. Пуних 19 месеци блокадери су покушавали да утерају страх међу присталице власти. У једном тренутку то је замало и успело. Ипак, сада је све другачије. Њих се више нико не плаши и неретко људи које су до јуче малтретирали хоће да их пропусте кроз шаке. Само сталним апелима председника државе и контролисањем ситуације то се не дешава.

Зато је владајућа структура дужна да отвори четворе очи и да тешко прихватљиву ситуацију по блокадере која их доводи до озбиљног очаја каналише ка томе да никако не произведу насиље. Буквално се свакодневно мора радити на некој врсти колективне терапије и стално причати како је рука за разговоре пружена и како нико нормалан не жели сукобе. Оног момента када се тај екстремизам сведе буквално на пуки инцидент тада можемо да кажемо да смо као друштво оздравили, а чини ми се да смо на добром путу. Како се ближе избори, свако ко држи до мало рационалности ипак ће пожелети да седне за сто и да разговара, јер нико није луд да изазива комшијску нетрпељивост и мржњу. Шта је било, било је, свако може да се узнесе и у једном моменту да полуди, што би се рекло све је то за људе, али хришћански је праштати и идемо даље. Наравно, тешко се може заборавити, али сваком домаћину је увек циљ да му у кући влада мир, па самим тим у нашој заједничкој кући каква је Србија мир је изнад свега. Да будем искрен, некада сам се као бунтовни клинац смејао Милошевићевим речима како мир нема алтернативу, а данас видим да је то ипак веома мудра реченица. Посебно када ти не иде на фронту, а блокадерима дефинитивно не иде. Мир је шанса да нешто добијеш, јер ако наставиш са истим понашањем, а јасно ти је да си у расулу и да губиш, можеш само да дођеш до фазе самоуништења. Отуда, за њих је далеко паметније да се дозову памети и да седну да разговарају са властима, јер могу да добију одређене бенефите, посебно у изборном процесу, за које сматрају да су им важни и приоритетни. Уколико наставе по старом, угасиће се и то је неминовност, јер више нису авангарда, нису ни занимљиви, а озбиљно су почели да се гаде ширим народним масама. Једини успех који су остварили, ако се то тако може назвати, јесте то што су угасили досадашњу опозицију. Но, чак и то властима одговара, те Вучић може да трља руке од задовољства.

Елем, доста је било завитлавања, јер коначно је држава одлучила да буде држава. Заправо, власт је коначно схватила да бескрајним удовољавањем сулудих захтева сваког ко се у систему нешто побуни, а систем је био умрежен блокадерским спавачима, не води никуда. Нико није за диктатуру или нешто слично, али људи траже да се поштује ред и дисциплина, односно да државом управља онај кога је народ већином гласова изабрао. Коначно је и сама власт схватила да ће или бити власт или да се растајемо. То значи да свако ко је реметио рад државних институција мораће да одговара.

Свако ко је бушио систем изнутра биће померен, смењен, добиће отказ, како год. Једноставно, то је свуда у свету тако. Но, то не значи да са људима који имају другачије мишљење неће сести да се разговара уколико они желе, а свакако по њих је боље да размисле и да седну за сто и разговарају. Видели су да им револуција није прошла, те свако даље инсистирање на том подухвату само ће их додатно урнисати. Наравно, власт ће морати из петних жила да се потруди и најтврђе да доведе за сто и да са њима седне да разговара, таман да они то по хиљаду пута одбију, јер баш је на властима одговорност да покуша све да уради како бисмо се вратили у потпуности у нормалан живот. Скуп у недељу је био пуна подршка за нормалну и рационалну Србију, пре свега уједињену око даљег напретка и у подршци Вучићевој политици. Време је и да блокадери то схвате.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа