Земља која чува своје

Ибро Ибра­хи­мо­вић*

Уочи сва­ких из­бо­ра здрав­ство и обра­зо­ва­ње до­ђу на пр­во ме­сто по­ли­тич­ких про­гра­ма. Сва­ка ли­ста их по­ми­ње, сва­ка их ста­вља у на­слов. А он­да, чим из­бо­ри про­ђу, раз­го­вор се вра­ти на ин­фра­струк­ту­ру, ин­ве­сти­ци­је и бу­џет­ске став­ке. Не за­то што ни­ко ни­је имао озбиљ­ну на­ме­ру, већ за­то што се рет­ко по­ста­вља су­штин­ско пи­та­ње: за­што ти си­сте­ми гу­бе љу­де и шта за­и­ста мо­ра да се про­ме­ни да би их за­др­жа­ли. Уоби­ча­је­но об­ја­шње­ње гла­си да је узрок ни­зак стан­дард. И тај узрок је ре­а­лан. Али ни­је до­во­љан.

Не­мач­ка го­ди­на­ма бе­ле­жи озби­љан ма­њак на­став­ни­ка, упр­кос пла­та­ма ко­је су ви­ше­стру­ко ве­ће од срп­ских. Аустри­ја и Хо­лан­ди­ја су­о­ча­ва­ју се с де­фи­ци­том ме­ди­цин­ског осо­бља и по­ред си­сте­ма ко­ји се де­це­ни­ја­ма сма­тра­ју при­ме­ром ефи­ка­сно­сти. Ана­ли­зе ОЕЦД-а до­след­но по­ка­зу­ју да не­до­ста­так ка­дро­ва у обра­зо­ва­њу и здрав­ству по­га­ђа раз­ви­је­на дру­штва без об­зи­ра на ви­си­ну за­ра­да. Ка­да исти про­блем има­ју и бо­га­те и си­ро­ма­шне зе­мље, об­ја­шње­ње ко­је се за­у­ста­вља на нов­цу пре­ста­је да бу­де пот­пу­но. Про­ме­нио се, пре све­га, по­ло­жај тих про­фе­си­ја у дру­штву.

Пре два­де­сет го­ди­на, на­став­ник је у се­лу био дру­ги по ути­ца­ју по­сле све­ште­ни­ка. Ле­кар је био чо­век ко­ме се ве­ру­је на реч. Да­нас ро­ди­тељ до­ла­зи на ро­ди­тељ­ски са­ста­нак уве­рен да је шко­ла сер­вис ко­ји ду­гу­је, а не за­јед­ни­ца ко­ја гра­ди. Ста­тус про­фе­си­је ни­је пао сам од се­бе. Сру­шен је, и то не због пла­те, већ због кул­ту­ре у ко­јој су зна­ње и здра­вље по­ста­ли ро­ба. Раз­го­ва­рао сам не­дав­но с при­ја­те­љем ко­ји за све про­бле­ме у обра­зо­ва­њу и здрав­ству кри­ви ис­кљу­чи­во др­жа­ву и ин­сти­ту­ци­је. Па и од­го­вор­ност за вас­пи­та­ње соп­стве­ног де­те­та, ка­же, па­да на шко­лу. Тај став ни­је са­мо по­гре­шан – он је део про­бле­ма. На­став­ник не мо­же да за­др­жи ауто­ри­тет у учи­о­ни­ци док ро­ди­тељ до­ла­зи с уве­ре­њем да шко­ла ду­гу­је, а не да за­јед­но гра­де.

На­став­ник да­нас ула­зи у учи­о­ни­цу с мно­го ви­ше оба­ве­за, а мно­го ма­ње ауто­ри­те­та не­го пре две де­це­ни­је. Ле­кар ра­ди у си­сте­му ко­ји од ње­га тра­жи све ве­ћу про­дук­тив­ност, а исто­вре­ме­но му пру­жа све ма­ње за­шти­те кад ства­ри по­ђу по злу. Ме­ди­цин­ска се­стра је стуб сва­ко­днев­ног функ­ци­о­ни­са­ња здрав­стве­ног си­сте­ма и ујед­но ње­гов нај­не­ви­дљи­ви­ји део. Кад про­фе­си­ја из­гу­би дру­штве­ни ста­тус, но­вац је мо­же за­др­жа­ти крат­ко. На ду­ге ста­зе од­ла­зе и они ко­ји су оста­ли због по­зи­ва.

Ср­би­ја, уз то, но­си те­рет ко­ји За­пад­на Евро­па не но­си у ис­тој ме­ри. Та­мо од­ла­зак до­ма­ћих струч­ња­ка де­ли­мич­но на­док­на­ђу­је при­лив обра­зо­ва­них ка­дро­ва из зе­ма­ља ни­жег стан­дар­да. Код нас те ком­пен­за­ци­је не­ма. Сва­ки ле­кар ко­ји оде и сва­ки на­став­ник ко­ји про­фе­си­ју за­ме­ни не­чим ис­пла­ти­ви­јим оста­вља­ју пра­зни­ну ко­ју је те­шко по­пу­ни­ти. Али та пра­зни­на ни­је са­мо ка­дров­ска. Она ме­ња оно што гра­ђа­ни осе­ћа­ју пре­ма соп­стве­ној др­жа­ви. Чо­век не до­но­си од­лу­ку о остан­ку или од­ла­ску са­мо на осно­ву пла­те. До­но­си је и на осно­ву то­га да ли мо­же да ле­чи сво­је де­те у бол­ни­ци ко­јој ве­ру­је и да ли мо­же да га по­ша­ље у шко­лу у ко­јој зна да ће би­ти без­бед­но и обра­зо­ва­но. Обра­зов­ни и здрав­стве­ни си­стем ни­су са­мо јав­не слу­жбе. Они су оквир уну­тар ко­јег по­ро­ди­ца про­це­њу­је да ли има бу­дућ­ност та­мо где жи­ви.

Кад тај оквир поч­не да кле­ца, де­мо­граф­ска по­ли­ти­ка по­ста­је ап­стракт­на, јер не по­сто­ји ме­ра на­та­ли­те­та ко­ја мо­же да на­до­ме­сти гу­би­так по­ве­ре­ња у ин­сти­ту­ци­је. У том кон­тек­сту до­би­ја­ју по­себ­но зна­че­ње на­ја­ве да ће Ср­би­ја по­ја­ча­ти ула­га­ње у до­мо­ве здра­вља и шко­ле. У тре­нут­ку кад се свет пре­гру­пи­ше и кад су то­ко­ви обра­зо­ва­них ка­дро­ва по­ста­ли део ге­о­по­ли­тич­ке ра­чу­ни­це, зе­мља ко­ја чу­ва соп­стве­не ле­ка­ре и на­став­ни­ке чу­ва и соп­стве­ну стра­те­шку ауто­но­ми­ју. За­ви­сност од уво­за струч­ња­ка ни­је ни­шта ма­ње опа­сна од за­ви­сно­сти од уво­за енер­ги­је.

Ср­би­ја је већ кре­ну­ла тим пу­тем. Пла­те у про­све­ти и здрав­ству у прет­ход­ном пе­ри­о­ду по­ве­ћа­ва­не су у ви­ше на­вра­та, ко­е­фи­ци­јен­ти су ко­ри­го­ва­ни, а пре­го­во­ри са син­ди­ка­ти­ма на­ста­вље­ни. То ни­су ко­нач­не ме­ре и ни­ко ра­зу­ман не би твр­дио да је­су. Али је­су сиг­нал да др­жа­ва раз­у­ме где ле­жи ствар­ни про­блем и да од­го­вор не тра­жи са­мо у бу­џет­ским став­ка­ма, већ и у вред­но­ва­њу са­мих про­фе­си­ја. Раз­ли­ка из­ме­ђу те две ства­ри ни­је се­ман­тич­ка. Си­стем ко­ји по­ди­же пла­ту, а не ме­ња ста­тус про­фе­си­је, ре­ша­ва симп­том. Си­стем ко­ји ре­ша­ва обо­је гра­ди осно­ву.

За­то ула­га­ње у те про­фе­си­је ни­је со­ци­јал­на по­ли­ти­ка у уском сми­слу. То је др­жав­на ин­ве­сти­ци­ја с нај­ду­го­роч­ни­јим по­вра­том. Зе­мља ко­ја успе да за­др­жи до­брог на­став­ни­ка у ма­лој шко­ли и ис­ку­сног ле­ка­ра у ре­ги­о­нал­ној бол­ни­ци ни­је са­мо ху­ма­на. Она је и стра­те­шки му­дра, јер чу­ва оно што се не мо­же ни уве­сти ни по­зај­ми­ти, по­ве­ре­ње соп­стве­них гра­ђа­на у соп­стве­не ин­сти­ту­ци­је. Али део од­го­вор­но­сти је и на сви­ма на­ма. Сва­ки пут кад ро­ди­тељ на­став­ни­ка тре­ти­ра као сер­вис, кад па­ци­јент ле­ка­ра гле­да са сум­њом пре не­го са по­ве­ре­њем, ка­да дру­штво зна­ње све­де на ро­бу, ми са­ми уру­ша­ва­мо те­ме­ље ко­је од др­жа­ве тра­жи­мо да гра­ди. Др­жа­ва мо­же да по­ста­ви усло­ве. Кул­ту­ру по­што­ва­ња гра­де гра­ђа­ни.

Др­жа­ва мо­же да гра­ди пу­те­ве и фа­бри­ке, и тре­ба да их гра­ди. Ср­би­ја то и до­ка­зу­је. Али по­ред сва­ког ауто-пу­та мо­ра да сто­ји шко­ла у ко­јој де­те има на­став­ни­ка ко­ји оста­је и бол­ни­ца у ко­јој па­ци­јент зна да ће би­ти збри­нут. Ин­фра­струк­ту­ра се гра­ди бр­зо. Ка­дар се гра­ди ге­не­ра­ци­ја­ма, а гу­би за јед­ну. Про­фе­си­је ко­је чу­ва­ју зна­ње и здра­вље ни­су тро­шак ко­ји др­жа­ва под­но­си. Оне су ка­пи­тал ко­ји др­жа­ву одр­жа­ва. Јер зе­мља ко­ја из­гу­би сво­је на­став­ни­ке и ле­ка­ре не гу­би са­мо рад­на ме­ста, већ гу­би спо­соб­ност да ве­ру­је у соп­стве­ну бу­дућ­ност.

*Са­вет­ник пот­пред­сед­ни­ка Вла­де и члан Пред­сед­ни­штва СПС-а