НАТО смањује пакет за Кијев пред самит у Анкари

АНКАРА – Самит НАТО-а, који ће бити одржан 7. и 8. јула у Анкари, најављен је као скуп на којем би алијанса требало да покаже јединство и преточи раније преузете обавезе у конкретне одлуке. У званичној најави НАТО-а наведено је да ће теме бити повећање улагања, одбрамбена производња и наставак подршке Украјини, али извештаји западних медија показују да се иза те формуле крију озбиљне несугласице.

Главно спорно питање остаје Украјина. Према писању европских медија, првобитне амбиције о новом великом пакету помоћи Кијеву знатно су смањене, пошто је све очигледније да Вашингтон више није спреман да без ограничења носи највећи терет финансирања украјинске војске. У западним дипломатским круговима претходно се говорило о пакету од 70 милијарди евра за Украјину, који би могао да буде објављен у Анкари, али је већ тада било јасно да се иза цифара налази спор о томе ко заиста плаћа рачун.

Према тим наводима, део новца требало би да дође из већ одобрених европских кредитних аранжмана, а део кроз билатералне програме појединачних држава. То је отворило питање да ли ће поједине чланице НАТО-а покушати да сопствену помоћ Украјини прикажу као део ширег европског пакета, како би избегле двоструко финансијско оптерећење.

Још осетљивије је питање дугорочних гаранција. Према писању медија који се позивају на дипломатске изворе, у алијанси није постигнут пун договор о војној помоћи Украјини за 2027. годину, а Италија се помиње као једна од чланица која није спремна да прихвати формулације које би значиле аутоматску дугорочну обавезу. За Кијев је то озбиљан сигнал, јер без вишегодишњих гаранција нема ни стабилног војног планирања.

Проблеми се не завршавају на политичким одлукама. Европска комисија је 30. јуна саопштила да је Украјини исплаћено 3,9 милијарди евра за набавку дронова, као прва исплата у оквиру ширег кредита од 90 милијарди евра. Тај податак показује да је финансирање украјинске војне индустрије постало једна од централних тачака европске политике, али и да се свака исплата сада прати кроз сложен систем провере уговора и намене новца.

Домаћин самита, Турска, настоји да у таквим околностима игра на више страна. Председник Реџеп Тајип Ердоган тражи да самит пошаље поруку јединства, али истовремено инсистира на већем укључивању Анкаре у европске одбрамбене програме и подсећа савезнике да Турска очекује подршку у сопственим безбедносним питањима. Ројтерс наводи да ће се у Анкари разговарати и о ратовима у Украјини, Ирану и Гази, као и о улози Турске у европским одбрамбеним плановима.

Истовремено, земље источног крила НАТО-а траже додатно јачање одбране према Русији и Белорусији. Лидери региона, укључујући балтичке државе, Пољску и Румунију, све гласније инсистирају на противваздушној одбрани, војној мобилности и већем присуству савезничких снага. Литвански председник Гитанас Науседа поручио је да се безбедност Европе данас брани на источном крилу, док су у заједничким наступима лидера региона као приоритети издвојени одвраћање, ваздушна одбрана и подршка Украјини.

Немачка, с друге стране, покушава да учврсти везу са Сједињеним Државама кроз заједничку производњу наоружања. Према писању „Фајненшел тајмса”, Берлин је разговарао са немачким огранком европске компаније MBDA о сарадњи са америчким „Рејтеоном” у производњи копнене верзије ракете „томахавк”. Такође се помињу разговори о ракетама PAC-3 за систем „патриот”, што показује да се европске чланице НАТО-а све више окрећу наоружавању и индустријској сарадњи са САД.

Генерални секретар НАТО-а Марк Руте најавио је да ће на самиту бити објављени одбрамбени уговори вредни десетине милијарди долара, уз поруку да алијанса улази у фазу „одбрамбене индустријске револуције”. Руте је најавио и да ће украјински председник Володимир Зеленски присуствовати самиту, који би требало да потврди подршку Кијеву.

Ипак, управо ту се види главна противречност анкарског самита. НАТО жели да покаже јединство, али у Анкару долази са отвореним спором о новцу, различитим проценама ризика и све израженијим питањем колико ће САД убудуће бити спремне да носе европску безбедност. Док источне чланице траже додатне гаранције, западноевропске владе рачунају трошкове, а Турска настоји да сопствени геополитички положај претвори у преговарачку предност.

Зато ће самит у Анкари бити више од редовног састанка лидера НАТО-а. Он ће показати да ли алијанса може да задржи заједничку линију према Украјини и Русији, или ће се иза формалних изјава о јединству све јасније видети пукотине које су до сада прикриване дипломатским речником.