Мали – рат који свет погрешно разуме

Последњи координисани напади на више градова у Малију поново су ову западноафричку државу вратили на насловне стране светских медија.

Ствара се утисак да је реч о још једном локалном рату у сиромашној афричкој држави у којој се власт бори против побуњеника, а не постоји само једна група са идејом да се други побињеници убију.

Та реч побуњеник је постала готово обавезан део сваког извештаја из Сахела, али што се више користи, све мање говори о стварности.

Она сугерише да са друге стране фронта постоји јединствен покрет, једна команда и један политички циљ, а заправо се иза тог назива крије се читав низ различитих организација чији се интереси понекад додирују, а понекад потпуно разилазе.

Последњи талас напада управо је показао колико је такав поједностављени поглед недовољан.

Ројтерс је, позивајући се на више дипломатских и безбедносних извора, оценио да су априлски напади открили до сада највиши степен координације између туарешког Фронта за ослобођење Азавада (FLA) и JNIM-а, организације повезане са Ал Каидом.

Истовремено, саговорници агенције упозоравају да се та сарадња пре свега заснива на тактичком интересу, док политички циљеви две групе остају суштински различити.

Управо зато аналитичари упозоравају да би било погрешно говорити о једном покрету или трајном савезу.

Истовремено се преплићу етнички спор стар више деценија, деловање организација повезаних са Ал Каидом и Исламском државом, борба државе да поврати контролу над огромним делом своје територије, али и све израженије надметање спољних сила за утицај у Сахелу.

Да проблем далеко превазилази границе Малија показују и последњи извештаји Уједињених нација.

Генерални секретар Антонио Гутереш упозорио је Савет безбедности да се безбедносна ситуација у западној Африци и Сахелу из године у годину погоршава, да оружане групе шире простор деловања преко државних граница и да је за такав изазов неопходан регионални, а не искључиво национални одговор.

Истовремено, Канцеларија високог комесара УН за људска права после последњег таласа напада упозорила је на нагло погоршање хуманитарне ситуације, страдање цивила и све тежи приступ храни и медицинској помоћи у деловима земље који су захваћени сукобима.

Није важно ко је напао који град већ ко ратује у Малију и са којом тактиком.

Туарези, номадски народ који вековима живи широм Сахаре, од јужног Алжира и Либије до Малија, Нигера и Буркине Фасо, после распада колонијалног система нашли су се подељени између више нових држава чије границе нису пратиле историјски простор на ком су живели. За Бамако је то било питање изградње модерне државе, док је за велики део Туарега представљало почетак политичког проблема који никада није трајно решен.

Побуне су зато избијале деценијама, али су дуго остајале пре свега локални политички и етнички спор.

Различити туарешки покрети тражили су већи степен самосталности за Азавад, огромно подручје на северу Малија, при чему су њихови циљеви били различити – од широке аутономије до независности.

Без обзира на разлике, заједничко им је било уверење да је север земље остао политички и економски на маргини.

Прекретница је уследила после пада режима Моамера Гадафија 2011. године и док је пажња света била усмерена на Либију, мало ко је у том тренутку размишљао о последицама које ће се осетити хиљадама километара јужније.

Повратак великог броја наоружаних бораца и прилив огромних количина оружја у Сахел променили су однос снага на читавом простору, а слабост малијске државе омогућила је различитим екстремистичким организацијама да се учврсте у областима које власт више није могла да контролише.

Од тог тренутка више није било довољно говорити само о туарешком питању.

Локална побуна почела је да се преплиће са много ширим процесима који су далеко превазилазили границе једне државе.

Организације повезане са Ал Каидом, а касније и Исламском државом, нису дошле у Мали да би решавале статус Азавада, а хихов циљ био је да искористе нестабилност, слабе институције и огромне ненасељене просторе Сахела како би изградиле сопствену мрежу утицаја.

Генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш упозорио је у обраћању Савету безбедности да се безбедносна ситуација у западној Африци „погоршава из дана у дан”, да оружане групе шире простор деловања ка приобалним државама и да постоји опасност од „катастрофалног домино ефекта” у читавом региону ако се на кризу не одговори заједнички.

Он је истовремено подсетио да се, према Global Terrorism Index-у, чак пет од десет земаља које су најтеже погођене тероризмом налази управо у Сахелу.

Последњи талас насиља додатно је потврдио такву оцену. Канцеларија високог комесара УН за људска права упозорила је после априлских напада да се безбедносна криза брзо претвара у хуманитарну, наводећи да су цивили изложени убиствима, отмицама, блокадама путева и несташици хране, док су читаве заједнице остале без приступа здравственој заштити и хуманитарној помоћи.

Истовремено, UNICEF је упозорио да су деца поново постала највеће жртве сукоба, јер су школе и здравствене установе све чешће погођене борбама.

Зато је прецизније рећи да се ту истовремено води борба за контролу простора, становништва, саобраћајних праваца, политичког утицаја и самог начина на који ће изгледати безбедносна архитектура западне Африке у наредним годинама.