Дошло време, све се преокрене

Баш као што сам писао у прошлој колумни, што би наш народ рекао, „нема да фали”, потврду изнете тезе да ће власт бити приморана да некако каналише фрустрираност и незадовољство присталица пропалог блокадерског покрета добих већ током ове седмице. На страну то што су се блокадери међусобно закрвили, јер у малој бари пуној крокодила свако сматра да има право на своје парче меса, те им и та чињеница додатно појачава фрустрацију и свест да против Вучића више немају никакве шансе, као и чињеница да су додатно погоршали ионако ужасне односе са актуелном опозицијом, за коју, руку на срце, ни најрођенији више не гласају, но све то када се скупи и на то дода апсолутни недостатак било какве смислене идеје, политике, поверења у народу, јасно је да ће се њихово незадовољство још више увећавати.

У томе лежи озбиљна опасност, јер чињеница је да су на улици остали само најекстремнији и најплаћенији, односно радикално-левичарска агентура, која ће за плату, јер им је политички активизам једини посао и извор прихода, стално излазити на улице и демонстрирати. Србија је, као и већина земаља у западној Европи, али и у САД, добила категорију професионалних политичких активиста и то је данас занимање као и свако друго. Седите и израчунајте колико има запослених у бројним просоросовским невладиним организацијама и то вам је оквирно број оних који излазе и блокирају улице, јер то им је посао за који су плаћени. Уосталом, видели сте идентичне сцене и у Немачкој, где су радикални левичарски фанатици покушали да забране одржавање конгреса АФД, свесни да АФД галопира у популарности код Немаца, те да ће вероватно на наредним изборима однети прилично убедљиву победу. Исти је сценарио – блокаде путева, напади на полицију, напади на чланове АФД, одласци испред њихових кућа, дивљање и паљење институција…

Дакле, принцип је свуда исти, а како све лошије стоје свуда у свету, тако ће бити све екстремнији до фазе док не започну озбиљне грађанске сукобе. То им је негде задатак и код нас да учине и зато власт мора да отвори четворе очи. Додатну снагу добили су недавном победом крајње радикалне левице на изборима унутар америчке Демократске странке, где су они који су били Клинтонова или Обамина струја, мила мајка наспрам ових што су однели победу, јер је реч о крајњим анархистима који ће изаћи Трамповим кандидатима на црту. Можете само да замислите на шта ће личити та кампања и на шта ће тек личити амерички председнички избори када такви екстремисти буду кандидовали неког њиховог уличара. Све ово пишем, јер све то нас чека. Америчке демократе су главни покровитељ АНТИФА покрета и свих радикалних левичара широм света, па и код нас. Поента је да се у политичком активизму све више нагиње ка крајње екстремним ситуацијама и ту неће бити милости за противнике. Сходно таквој агенди, а када се на све дода и прилична немоћ, као и чињеница да народ већински не прихвата лудило које му се намеће, екстремни видови политичког активизма код нас ће само расти. Недавно сте имали пример у Грчкој, где је крајње анархистичка политичка организација извршила терористичке нападе у Солуну, бацајући Молотовљеве коктеле на аутомобиле и куће народних посланика Нове демократије и убивши жену, мајку народне посланице Нове демократије Афродити Нестори. Немојте се зачудити ако се са сличним сценаријима крене и код нас, посебно када изборни резултати постану реалност која ће прилично заболети блокадерски покрет. Дакле, то што је обојена револуција пропала и што је интензитет протеста никакав, односно они су постали мерна јединица за политички бесмисао, не значи да власт може да се опусти. Напротив, власт мора да отвори четворе очи и да са пуном пажњом прати сваки бесмислени протест, као и активности оних који их организују, јер они у том суманутом бесмислу заправо потражују њихов смисао, а то је подизање бунта и активизма кроз екстремне акције, јер сматрају да само тако могу да дођу до коначног циља, а то је победа револуције и збацивање традиционалне и националне власти, односно гушења домаћинске Србије.

Видели смо током ове седмице неколико бесмислених протеста. Један је био у Раковици где некакав самоназвани збор грађана тражи смену начелника полиције у Раковици. Други је био у Панчеву, где се не више од двадесетак људи окупило да протестује против првостепене судске одлуке донете према извесном Андреју Танку, тзв. студенту који је прскао из бочице некаквом течношћу полицајце у кордону. Оба протеста све укупно не зна се да ли су имала више од 50 људи, но медијски су били до лудила промовисани, а радикалне пароле, па и понашање учесника прелазили су све могуће границе. Увреде које су изговаране полицајцима, искаљени бес, урлање, све то чинило се да је неко заборавио кључ од луднице, па су пацијенти побегли на улице Раковице и Панчева и да имају некакав перформанс.

Ипак, није тако. То је агенда како да се професионални радикално-левичарски активисти понашају и да изазивају полицију, јер циљ је неред. Тај тзв. студент Танко је такође професионални политички активиста, врло екстремних погледа и понашања, те као организатор студентских блокада чинио је то искључиво у циљу политичке агенде његовог идеолошког покрета, а не зато што је тражио правду за страдале под надстрешницом. Њему, као и великом броју оних који су ту трагедију злоупотребљавали, пад надстрешнице био је само везивно ткиво до покретања одавно спремане револуције на нашим факултетима. Уосталом, ни Танко, ни његове колеге саборци више то и не крију. Надстрешница је одавно заборављена, а једини захтев су сада избори, јер су они шанса да се нешто покрене у смислу поновних протеста, посебно ако резултат буде незадовољавајући.

До тада, користиће се сваки могући повод за некакав протест, па макар и од десет људи, јер активизам је важан чак и када је скроз бесмислен. Они који на протест долазе су свакако идеолошки нашпановани и они неће мењати мишљење, јер они су у тој секташкој причи одавно, а циљ је даље ширење секте и да се тзв. ватра побуне одржи. Протест може да буде и због кашњења аутобуса на стајалишту, због ваге на Теразијама, топлог времена или обилне кише, али битно је да он постоји. Са друге стране, већина рационалног света на све то гледа као на лудост и чињеница је да огроман број људи негодује на такво понашање. Но, управо је то и жеља ових што протестују, јер поента је да изазову неуралгичну, односно инцидентну ситуацију. Сваки сукоб њима диже рејтинг и подиже младе, што је кључно за даље револуционарне кораке. Тренутно, боли их то што их народ не прихвата, што више нису авангарда као што су били прошле године и што је народ прозрео превару. Боли их то што народ више цени изграђене путеве и фабрике, као и чињеница да је далеко бољи животни стандард него икада, а што је Вучићев основни предизборни адут, него што цени њихово лудирање на улици и што не разуме шта они заправо хоће.

Највише их боли што их се више нико не плаши и отворено им се супротставља, али зато се они додатно радикализују и спремају се за покретање екстремних видова политичког активизма. Баш то већинско неразумевање народа за њихово понашање код њих ствара најгору фрустрацију, јер до њиховог мозга не допире да обичног човека то за шта се они залажу, а руку на срце мало ко схвата за шта се залажу, никога заправо не занима. Зато ће увреде према полицајцима бити све израженије, као и напади на полицију, а немојте се зачудити да и овде покрену талас паљења имовине или аутомобила, па и физичких насртаја на чланове породица, функционера владајуће коалиције.

Отуда, борба за нормалну и пристојну Србију, што би се рекло, домаћинску и традиционалну, тек предстоји.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа