Не занимају ме јаки женски ликови

60. КВИФФ

Карлове Вари – Холивудска глумица Меги Џиленхол, кћерка филмских стваралаца Стивена Џиленхола и Наоми Акс, старија сестра глумца Џејка Џиленхола и супруга глумца Питера Сарсгарда, на 60. фестивалу у Карловим Варима још у вечери отварања примила је „Кристални глобус” за глумачку и редитељску каријеру и допринос светском филму.

Уз глумачку каријеру крунисану признањима за учешће у филмовима „Дони Дарко”, „Адаптација”, „Исповести опасног ума”, „Осмех Мона Лизе”, „Секретарица”, „Мрачни витез”, „Лудо срце”, Џиленхолова се окренула и писању, режији и продукцији и тиме уронила још дубље у ауторски свет и још већу одговорност.

Њој у част 60. КВИФФ је приредио и специјалну пројекцију сценаристичко-редитељског филма „Невеста”, у којем играју Кристијан Бејл, Џеси Бакли, Питер Сарсгард и Џејк Џиленхол, уз подсећање на њен редитељски дебитантски филм „Изгубљена кћерка” са Оливијом Колман, који је у време короне на 78. Венецијанском фестивалу освојио награду за најбољи сценарио, а касније и још четири светске награде и номинације за Оскара.

У ексклузивном разговору за „Политику”, вођеном у салону легендарног и филмичног Грандхотела „Пуп”, Меги Џиленхол говори о рушењу филмских стереотипа, изазовима режије и истрајности, о хапшењу кћерке Рамоне, прихватању дужности председнице жирија на предстојећем 83. Венецијанском фестивалу и прескакању слављења 4. јула...

Јесте ли са „Изгубљеном кћерком” и „Невестом” заправо успели бар мало да преокренете сто година постојања филмских стереотипа о женама?

Мислим да сам у филму „Изгубљена кћерка” признала мрачније аспекте мајчинства и шта се очекује од жена, док сам у филму „Невеста” дала Франкенштајновој невести могућност и аутономију. Није да ме занима рушење табуа, мислим да једноставно тако делује зато што је тако мало жена снимало филмове, па се чини да су те ствари забрањене. Али нису, већ је ствар у томе што нису истражене. И нисам очекивала да ћу људе толико разљутити истраживањем истих.

У „Невести” као да покушавате да срушите многе баријере?

Не, само покушавам да направим простор да се изрази моје сопствено искуство, да направим простор да се изрази искуство глумице Џеси Бакли, која тумачи више ликова у филму: Иду, Пенелопи и саму Мери Шели и да направим простор да се изрази искуство мог сценографа.

И као глумицу Вас је увек занимала различитост?

Оно што ме занима јесу вишеслојне жене. Нисам баш толико заинтересована за такозване јаке женске ликове, више ме занима приказ жена који могу препознати као нешто што има везе са мојим сопственим искуством, што обично укључује мало снаге, мало страшне слабости, мало лепе слабости и рањивости, мало задовољства, мало ужаса. Цео тај спектар.

Шта је био тај пресудни тренутак да се све више окренете писању и режији?

Делимично сам се посветила каријери сценаристе и редитељке јер сам открила да многи редитељи нису заинтересовани за моју уметност, за мој израз ако је изгледао другачије од онога што су замишљали када су били код куће у својој соби. Постала сам веома добра у смишљању начина да заштитим тај мали простор око себе. Али онда сам се уморила од тога што сам морала да плешем и помислила сам да ми треба више простора. Не само да желим слободу да се изразим, већ желим да понудим ту слободу и другим уметницима.

Како гледате на ту стваралачку страну Ваше каријере?

Гледам на филмове као на врсту језика који треба научити. Можете се укључити кад год желите, али вероватно је то на другом језику од оног на који сте навикли. Зар то није занимљив позив? Да ли је то занимљива рука за пружање? То је оно што волим. Надам се да су моји ауторски филмови заиста искрен израз онога што ми је на уму, а прво морам да схватим шта ми је на уму и да то на овај начин изразим. И мислим да је мој рад као глумице, а још више мој рад као редитељке, изражавање онога што ми је на уму. Онога што ми је у срцу. Онога што је на ивици онога што знам о себи у свету у којем живим.

Да ли сте нешто приметили у вези с бављењем филмом као занатом што пре, као глумица, нисте схватали као нешто важно?

О, да. Толико много ствари. Прва права лекција била је пред снимање „Изгубљене кћерке”. Када сам написала сценарио, кренула сам да упознајем много сниматеља и одлучила сам на крају да сарађујем са француском сниматељком Елен Лувар, за коју мислим да је једноставно бриљантна жена. Било је то пре вакцинације против ковида, она је била у Паризу, а ја у САД и на даљину смо радили припреме и то тако што би ме она толико тога питала. На пример: „Реците ми о светлу у овој сцени”, а ја сам само трепнула јер сам схватила да не знам ништа о светлости и да ме светлост заправо не занима. Занима ме људска прича. Занима ме глума.

Занима ме шта треба да се исприча у овој сцени. А она је рекла: „Не, волела бих да чујем твоје мишљење о светлу.” И само сам себи дала тренутак да размислим о томе и заправо сам заиста имала много мисли о светлу у тој сцени. Много сам од Елен научила.

Који Вам је аспект рада на филму најдражи?

Постоји припремни део снимања филма који је у великој мери везан за буџет, што ми није омиљени део посла, иако сам продуцент на свим својим филмовима и веома ме занима и тај аспект снимања филма. Али оно што мислим под припремом је време проведено са мојим сниматељем размишљајући о филму у заједничком имагинарном свету. То је тако кул, интимно, интензивно. Задовољство је и када сам на сету са планом, са заједничким језиком са својом екипом, а понекад се чини да само свирам џез.

А шта је са одговорношћу? Већа је када режирате и продуцирате, претпостављам, него када глумите. Да ли сте довољно јаки за све то?

Одговорност је слична оној коју имају мајке. Када постанеш мајка, одједном си заправо одговорна за живот друге особе. То је и невероватно узбудљиво, моћно и апсолутно застрашујуће. Мислим да је то заиста занимљива ствар код режије. Много више него код продукције. А такође и много више него код глуме. Режирајући, ја сам одговорна за свој филм. Не мислим да сте питали да ли сам довољно јака у смислу да сам жена. Не мислим да то има икакве везе са тим да ли сам жена или мушкарац, али мислим да је то веома другачије искуство за жене из више разлога.

Питала сам зато што у филмској индустрији још увек постоји велика неравнотежа између полова...

Да, режија је историјски гледано и даље претежно мушки посао, али када сам кренула тиме да се бавим, открила сам да су почели да ме третирају са врстом поштовања какву никада раније нисам доживела. Али то је само зато што се тако поступа са редитељем. Да је којим случајем реч о професији школског наставника, традиционално у Америци ужасно лоше плаћеном „женском послу”, мислим да би ствар са поштовањем била сасвим другачија.

Ваш супруг глумац Питер Сарсгард ми је прошле године у интервјуу рекао да је Ваша најбоља редитељска особина истрајност...

Сећам се да сам, када сам завршила свој први дан на сету филма „Изгубљена кћерка”, послала поруку Питеру и рекла да је ово као рај за напоран рад. Зато не мислим да је истрајност права реч. Није погрешно, само што, када си на небу, не осећаш се баш истрајно. Постоје многи тешки аспекти снимања било ког филма. Тренуци када размишљаш како ћу ово урадити, а тако сам осећала у оба филма. Истовремено, толико је аспеката чистог интензивног задовољства, слободе, узбуђења да мислим да не бих употребила реч истрајност. Можда тако изгледа Питеру јер није редитељ, али мени се то једноставно чини као живот.

Велики сте филантроп и политички активиста, Ваша и Питерова старија кћерка Рамона је недавно била ухапшена на универзитету током протеста против рата у Гази. Каква мајка – таква кћерка?

Моја кћерка је самосвојна жена. Сигурна сам да вас не изненађује то што чујете. Она има свој мозак и сопствена стремљења и поносна сам на њу.

Веома сте укључени у све што се дешава у свету, имате ли неки коментар о данашњој ситуацији?

Нисам спремна да дам насумично изјаву о ситуацији у свету у овом тренутку, али сам сигурна да ћете ме питати о томе у Венецији.

У Венецији Вас ускоро очекује одговоран посао председнице жирија?

Била ми је невероватна част што су ме замолили да то урадим и веома се радујем томе. Са радозналошћу посматрам шта филм данас нуди и волим филмске фестивале. Никада не бих имала светску пројекцију филма „Изгубљена кћерка” да није било Венеције и зато тај фестивал заузима посебно место у мом срцу. Као редитељ сам рођена на том фестивалу.

Ваши филмови су слободне адаптације романа Елене Феранте и Мери Шели, а негде сам прочитала да ће и Ваш нови филм бити заснован на једној књизи?

То је само информација која је тачна. Истина је. Процурело је, иако сам тек на почетку процеса. Радим адаптацију књиге Рејчел Кушнер и то је део стварања који је толико личан, приватан и тајан. Волим Кушнерову и волим њен бестселер „Језеро стварања”.

Овај разговор водимо на дан великог америчког празника, каква су Ваша лична осећања поводом тога?

Ове године се уздржавам од прославе. Не славим 4. јул. Ипак, хвала вам пуно на честиткама.