СПС између темеља и будућности

Човек који је 1990. први пут у животу заокружио социјалисте данас прима пензију. У једном људском веку, од младића пред гласачком кутијом до човека који данас чека пензију, стала је цела историја једне партије. Мало која странка у Србији сме своје трајање да мери на тај начин, не годинама на папиру, него животима који су уз њу остарели.

Тридесет шест година је у српској политици готово невероватно дуг век. Странке се овде оснивају лако, на једној емоцији која у том часу изгледа као вечна истина, и гасе се чим та емоција избледи, јер иза ње није било ничега осим расположења. Од свих имена са списка из 1990. мало их је догурало до данас, а још мање остало тамо где се стварно одлучује.

Вреди погледати зашто су сродне партије, оне које су деценијама биле кичма европских демократија, данас спале на зачеље. У политичкој теорији чак постоји израз „пасокификација”, настао по грчком ПАСОК-у, којим се описује нагли слом некада доминантних социјалдемократских партија. Падале су готово свуда по истом обрасцу. Напустиле су део бирачког тела због којег су настале и преселиле се у теме које често звуче учено, али човека остављају хладним. Радник је то осетио пре свих професора и тихо отишао. Од таквог ударца се не умире нагло, већ изнутра, док на годишњицама још сви честитају једни другима.

Социјалисти у Србији опстали су и зато што су, упркос променама времена и околности, успели да задрже везу са питањима која директно обликују живот обичног човека. Пензија, плата, сигурност и осећај да држава не сме да остави човека самог нису апстрактне политичке теме, већ свакодневне бриге милиона људи. То се најбоље види на скуповима где у истој сали стоје они који су партију оснивали, њихова деца и данас већ и унуци, не зато што се чланство наслеђује, него зато што се поверење преноси онда када људи у некој политици препознају одговор на сопствени живот. Није то увек било најгласније ни највидљивије, али као и код сваке грађевине, оно што је најдубље уједно и најдуже држи. Снага једне партије не мери се оним што је на површини, већ темељем на коме стоји.

Обећање да пензије наставе да расту није само бројка за саопштење, већ порука човеку да старост не мора да дочека у страху и неизвесности.

На сам дан славља вреди избећи једину замку која вреба сваку дуговечну партију, а то је да почне да живи од сопствене прошлости, да набраја добијене битке и да у тој свечаности заборави да поставља нова питања. Тридесет шест година не даје право на починак, него обавезу да се остане будан, јер се поверење не добија унапред, оно се сваког дана изнова заслужује.

А разлога да се остане потребан има више него икад, јер се социјално питање није угасило, само је променило лице. Некада се сводило на то ко поседује фабрику, а данас и на то ко управља знањем, технологијом и променама које младом човеку одређују какав ће посао имати. Уз то остаје старо питање у новом руху, како да рад остане достојанствен, а не да човек постане само трошак који се најлакше смањује. Радна експлоатација се у овом веку не препознаје по ланцима, већ по уговору који човека своди на пуки сат рада без сигурности и права. На таква питања са левог становишта мора да постоји одговор, јер социјална политика није питање прошлости, већ питање будућности. Управо ту је простор СПС-а, не у сећању на оно што је био, него у способности да одговори на оно што тек долази.

Лева политика никада није била само питање плате и пензије, него и питање достојанства, једнакости и права сваког човека да у својој земљи живи слободно и сигурно. Држава која штити своје грађане и њихове различитости постаје снажнија, јер се њена снага не мери само тиме колико личи на већину, већ колико уме да обезбеди правду и сигурност за свакога. То је део левог наслеђа који се не види увек у статистикама, али се препознаје у осећају да човек у сопственој земљи има своје место и достојанство.

Зато је пред нама задатак који није пуко трајање, него обнова, и то двострука. Програмска, да партија на нова питања одговори новим језиком, и кадровска, да тај језик има ко да изговори. Једно без другог не вреди. Најбољи програм остаје мртво слово ако нема људи који могу да га спроведу, а и најспособнији људи лутају ако пред собом немају јасан циљ. Потребно је да у истој политици стоје искуство оних који су пут прошли и енергија оних који тек долазе. То се не учи из брошуре, него се преноси кроз рад, одговорност и лични пример.

У том процесу посебну тежину има Ивица Дачић, као човек који својим политичким искуством повезује различите периоде кроз које је партија пролазила. Та врста континуитета омогућава да се промена не претвори у одрицање од сопствених темеља, већ да искуство претходних генерација постане ослонац за нове идеје и нове људе.

Годишњица има смисла само ако се тог дана гледа у будућност. Партије не опстају зато што дуго постоје. Опстају само док успевају да буду потребне људима због којих постоје.

*Члан Председништва СПС-а