Немачко-француски тандем у трци са временом

БЕРЛИН – Немачки канцелар Фридрих Мерц и француски председник Емануел Макрон завршили су радну недељу интензивним разговорима о заједничким одбрамбеним пројектима, настојећи да убрзају сарадњу две водеће силе Европске уније у тренутку када се над Паризом и Берлином надвија све већа политичка неизвесност.

Разговори вођени у четвртак и петак били су непосредно повезани са развојем заједничких капацитета у области одбране и одвраћања, а Макрон је поручио да Француска и Немачка желе да дају „нови подстицај одвраћању, раном упозоравању, дубоким ударима и заједничким капацитетима”.

Иза убрзаног темпа немачко-француских консултација, међутим, не стоје само рат у Украјини, захтеви Вашингтона да европске чланице НАТО-а повећају војне издатке и потреба да Европска унија ојача сопствену одбрамбену индустрију. Део европских медија процењује да Макрон и Мерц покушавају да што већи број важних одлука и пројеката усагласе пре новог политичког циклуса у Француској и могуће промене у Јелисејској палати.

У том контексту све чешће се помиње могућност доласка Марин ле Пен или представника њеног политичког блока на власт. Такав исход могао би да доведе у питање бројне Макронове иницијативе, укључујући део заједничких европских одбрамбених програма, али и финансијски изузетно захтевне пројекте о којима Париз и Берлин тренутно имају висок степен сагласности.

Међу њима је и вишегодишњи буџет Европске уније, чије ће усаглашавање одредити не само правац европске потрошње већ и обим средстава намењених одбрани, војној индустрији, помоћи Украјини и јачању стратешке самосталности Уније.

Због тога се у европским медијима све чешће појављује оцена да Макрон настоји да најважније пројекте покрене или учини тешко заустављивим пре евентуалног доласка његових политичких противника на власт. Поједини коментатори такву атмосферу описују формулом „завршити пре Ле Пенове”, која је од медијске досетке постепено постала озбиљан политички мотив.

Иако је пажња јавности углавном усмерена на политичку будућност Француске, ни позиција Фридриха Мерца није изван свих унутарстраначких калкулација. Као његови могући наследници у редовима немачких хришћанских демократа помињу се премијер Северне Рајне-Вестфалије Хендрик Вист и премијер Саксоније Михаел Кречмер.

Питање је, међутим, да ли би долазак једног од њих на место канцелара донео значајнију промену немачке политике према Москви и Кијеву.

Марија Хоролска, истраживач на Одељењу за европске политичке студије Института за светску економију и међународне односе Руске академије наука, оцењује за руске медије да се ни у случају промене канцелара не могу очекивати озбиљни заокрети у немачкој спољној политици.

„У немачком политичком систему, упркос томе што је канцелар на челу владе, странке имају огромну улогу, као и компромиси постигнути у оквиру коалиционог споразума”, указала је Хоролска.

Према њеним речима, промена личности на месту канцелара сама по себи најчешће није довољна да би дошло до већих измена у унутрашњој или спољној политици Немачке. Посебно је тешко очекивати преокрет према Украјини, јер о том питању постоји широк европски и немачки политички консензус.

„Ко год да дође на власт из редова хришћанских демократа, неће моћи, чак и када би то желео, да значајно промени политику према Кијеву или Москви”, рекла је она.

Вист се у немачким политичким круговима често описује као представник умеренијег и центристички оријентисаног крила Хришћанско-демократске уније, ближег политичком наслеђу бивше канцеларке Ангеле Меркел. Мерц, насупрот томе, представља традиционалније и конзервативније крило странке.

Та разлика, сматра Хоролска, могла би пре свега да се одрази на унутрашњу политику и начин јавног наступа, али не и на суштински правац немачке спољне политике.

Од Виста би се, у случају да постане канцелар, могла очекивати уздржанија реторика и нешто уравнотеженији тон од оног који користи Мерц. Ипак, политичка и војна подршка Украјини највероватније би била настављена.

Кречмер је у јавности познат по критичнијим изјавама према појединим ставовима политичког естаблишмента у Берлину, посебно када је реч о последицама санкција, економским проблемима источне Немачке и потреби да се више води рачуна о регионалним интересима.

Хоролска, међутим, упозорава да политичари који нису део савезне владе обично имају више простора за критику него онда када преузму одговорност за вођење државне политике.

„Када нисте у влади, критичнији сте. Чим јој се придружите, постајете више човек система”, оценила је она, додајући да Кречмер сада пре свега брани интересе Саксоније, покрајине на чијем је челу.

Његова спољнополитичка становишта, према њеној оцени, не разликују се суштински од доминантне линије Хришћанско-демократске уније. Потенцијалне промене свеле би се на реторику, појединачне изјаве и можда нешто другачији приступ могућем окончању украјинског сукоба.

Као једну од ретких области у којима би могло да дође до извесног померања, Хоролска наводи питање такозваног замрзавања сукоба. Уколико Мерц буде инсистирао на том моделу као почетном услову за преговоре, могуће је да би неки будући канцелар заузео нешто флексибилнији став.

И у том случају, међутим, не би требало очекивати обустављање немачке помоћи Кијеву или повлачење политичке подршке Украјини.

Промена канцелара, према оцени руске истраживачице, вероватно не би значајније утицала ни на коришћење немачких буџетских средстава намењених Украјини.

Немачка заиста издваја велика средства за подршку Кијеву, али та издвајања, како је навела, не могу се сматрати главним узроком економских проблема највеће привреде Европске уније.

„То јесте болно, али није пресудно”, рекла је Хоролска.

Немачке грађане, према њеним речима, све више забрињава укупан раст војне потрошње, који није повезан само са Украјином. У питању је шири пакет обавеза према НАТО-у, потреба модернизације Бундесвера и притисак америчког председника Доналда Трампа да европске државе знатно повећају издвајања за одбрану.

Због тога се питање помоћи Украјини не може посматрати одвојено од шире дебате о будућности европске безбедности и расподели трошкова унутар НАТО-а.

Мерц и Макрон, стога, не покушавају само да убрзају појединачне војне програме. Њихов циљ је да у условима неизвесне политичке будућности што чвршће повежу немачке и француске одбрамбене капацитете и поставе темеље које њихови наследници неће моћи лако да уклоне.

Док би евентуална промена власти у Француској могла да донесе озбиљније преиспитивање Макронових европских и одбрамбених пројеката, промена канцелара у Берлину, бар када је реч о Русији и Украјини, највероватније би променила тон немачке политике, али не и њен основни правац.