Доктрина која није реликвија из Титовог сефа

Свет се данас поново дели на блокове, а прокси-сукоби и економске гвоздене завесе намећу питање да ли присуствујемо новом хладном рату. У том глобалном тектонском поремећају, питање одрживости ванблоковске политике не представља пуки историјски анахронизам и романтичарски осврт на прошлост, већ кључну једначину опстанка суверених држава. Ове године обележавамо двоструки јубилеј несврстане доктрине: тачно 70 година од потписивања Брионске декларације (1956) и 65 година од када је Покрет несврстаних, у септембру 1961. године, званично конституисан у Београду.

Све је почело 19. јула 1956. године на Брионима, тачније на омиљеном Титовом острву Ванга, где су се састали лидери Југославије, Индије и Египта, чије су земље географски и културолошки припадале различитим световима, али су делиле исту егзистенцијалну стрепњу. Јосип Броз Тито, Џавахарлал Нехру и Гамал Абдел Насер потписали су тада документ који је јавности представљен као Заједничка изјава (Брионска декларација), која је послужила као идејна платформа будућег заједничког деловања Покрета несврстаних земаља. Брионска декларација је у својих дванаест тачака означила највеће проблеме тадашњег човечанства: захтевало се разоружање, попуштање блоковских напетости у Европи, на Блиском и Далеком истоку, подржана је антиколонијална борба у Алжиру и афирмисано право Народне Републике Кине на пуноправно место у Уједињеним нацијама. Значај овог историјског корака огледа се у визионарској тези самих потписника декларације да се „мир не може постићи поделом, већ тежњом ка колективној сигурности у светским размерама и проширивањем области слободе, као и окончањем доминације једне земље над другом”.

Седам деценија касније историјска сценографија је промењена, али су распоред геополитичких улога и режија запањујуће слични. Премда је Покрет несврстаних, као формална организација са 120 држава чланица, 17 држава посматрача и 10 организација посматрача, данас оптерећен бирократијом и унутрашњим трвењима, његова суштинска идеја пролази кроз геополитичку ренесансу под новим именом – глобални Југ. Овај савремени појам обухвата готово идентичан географски и политички простор, настављајући тамо где је Покрет несврстаних стао у борби за праведнији, мултиполарнији свет. Сукоб у Украјини и заоштравање односа између Сједињених Америчких Држава и Кине указали су на чињеницу да већи део света више не жели да слепо прати диктат традиционалних центара моћи.

Нуклеус некадашњих Несврстаних трансформисао се кроз деловање нових економских и политичких чинилаца. Индија и Бразил данас предводе талас редефинисања стратешке аутономије. Њу Делхи свесно одбија улогу млађег партнера Запада у Индопацифичком региону, балансирајући куповином руских енергената и развијањем сопствених технолошких ланаца. С друге стране, Бразил инсистира на реформи глобалних финансијских институција и посредовању у мировним процесима мимо западних шаблона. За њих несврстаност више није одбрамбени механизам слабих, већ офанзивна стратегија равноправних. Нове и старе регионалне силе одбијају улогу пиона на шаховској табли новог хладног рата. Када је Запад увео санкције Русији и затражио глобални консензус, већи део светске заједнице је одбио да се сврста, руковођен сопственим економским и безбедносним интересима. Оно што данас посматрамо није класично (не)сврставање из епохе Хладног рата, већ ера „вишеструког сврставања”. Савремене државе не бирају страну једном за свагда, већ граде асиметрична партнерства – економски сарађују са Пекингом, безбедносно са Вашингтоном, а енергетске аранжмане праве са Москвом. Идеја несврстаности је тако еволуирала из идеолошког одбијања блокова у прагматичну одбрану стратешке аутономије.

Оправдано се поставља питање да ли се данас опет сврставамо. На овом геополитичком раскршћу, наша земља се налази у специфичној, може се рећи, помало историјски оптерећеној позицији. Као правна и дипломатска наследница Југославије, Србија баштини дубоке везе са земљама несврстаног света, што се показало као непроцењив капитал у одбрани територијалног интегритета на међународној сцени. Међутим, притисак да се та линија напусти и да се изврши коначно „усклађивање” никада није био снажнији. Наша земља је прогласила војну неутралност, али се српска спољна политика налази „између чекића и наковња”, то јест под унакрсним притиском западних интеграција и источних партнерстава. У ситуацији када се од Београда ултимативно тражи да се сврста и уведе санкције Руској Федерацији, српско државно руководство покушава да одржи баланс који подсећа на брионске маневре, прилагођене 21. веку. Ову позицију најбоље је, још у августу 2022. године, дефинисао председник Републике Србије Александар Вучић, наглашавајући цену и вредност таквог избора у времену општег сврставања: „Србија се налази на европском путу, али Србија има и своје традиционалне пријатеље, и Србија се свог народа и својих пријатеља не одриче. Наша политика је политика војне неутралности и политика самосталног одлучивања. Лакше је бити у чопору, лакше је када се сврстате на једну страну и понављате оно што сви други говоре. Тада немате притиске, али тада немате ни своју политику, немате своју слободу и немате своју државу у правом смислу те речи.”

Седамдесет година након Брионске декларације историја је направила пун круг – налазимо се пред идентичним дипломатским изазовом. Питање: „где су несврстани данас”, има јасан одговор: они су свуда где државе држе до свог суверенитета и права да саме бирају своје пријатеље и економске партнере. За Србију, несврстаност није реликвија из Титовог сефа, већ жива дипломатска доктрина. Можда се свет поново сврстава, али пример Београда, као и других престоница глобалног Југа, показује да слобода избора и даље представља највећи луксуз, али и једини гарант истинске независности у веку који је пред нама.

 *Специјалиста политиколог за међународне послове