Ко може да заустави Марин ле Пен на изборима 2027. године

ПАРИЗ – Могућност да се Марин ле Пен кандидује на председничким изборима 2027. године значајно мења политичку рачуницу у Француској, али још не значи да је њен пут до Јелисејске палате отворен. Лидерка Националног окупљања остаје један од најозбиљнијих претендената на место шефа државе, док ће коначан исход у великој мери зависити од тога ко ће јој се супротставити у другом кругу и да ли ће успети да придобије бираче изван традиционалног десног корпуса.

Ле Пенова улази у наредни изборни циклус са снажнијом политичком базом него у претходним председничким тркама. Национално окупљање више није странка ограничена на протестне гласове, већ организована политичка сила са развијеном инфраструктуром, значајним бројем посланика и све већим утицајем међу радничким, руралним и економски незадовољним слојевима француског друштва.

У њену корист иде и опште померање француске политике удесно, посебно када је реч о миграцијама, безбедности, националном суверенитету и односу према институцијама Европске уније. Теме које је Национално окупљање годинама покретало са политичке маргине постепено су постале део програма и реторике странака центра, што показује да је Ле Пенова већ остварила значајан утицај на политички правац земље, чак и без победе на председничким изборима.

Ипак, њена највећа препрека остаје други круг, у којем су се до сада различити политички табори уједињавали како би спречили долазак Националног окупљања на власт. Тај такозвани републикански фронт данас је ослабљен, али није потпуно нестао. Ле Пенова би због тога морала да прошири подршку међу умереним конзервативцима, разочараним центристима и бирачима који се не идентификују са њеном странком, али су незадовољни досадашњим управљањем земљом.

Најповољнији противник у другом кругу за њу би био лидер радикалне левице Жан-Лик Меланшон. Његова изразита поларизујућа политика могла би да подстакне значајан део умереног и конзервативног бирачког тела да подржи Ле Пенову као прихватљивију опцију. У таквом изборном дуелу она би имала могућност да се представи као кандидат реда, државног суверенитета и институционалне стабилности.

Знатно тежи противници могли би да буду бивши премијери Едуар Филип и Габријел Атал. Обојица припадају ширем центристичком простору, имају искуство у извршној власти и могли би да рачунају на подршку дела умерене деснице, либералног центра и бирача левице који би у другом кругу поново гласали против Националног окупљања.

Филип би за Ле Пенову могао да представља посебно озбиљан изазов јер има препознатљивост, политичко искуство и могућност да се дистанцира од непопуларних делова наслеђа Емануела Макрона, а да истовремено задржи подршку умерених и економски либералних кругова. Атал би, са друге стране, покушао да мобилише млађе бираче и очува макронистички блок, али би његова блиска повезаност са садашњом влашћу могла да буде и значајан терет.

Председнички избори 2027. године због тога неће бити само нови покушај Марин ле Пен да освоји Јелисејску палату, већ и борба за наслеђе Макроновог политичког система. Француска улази у период у којем ће се одлучивати да ли ће центар пронаћи кандидата способног да поново обједини противнике Националног окупљања или ће дугогодишње незадовољство грађана коначно довести до промене власти.

Ле Пенова има реалну прилику какву до сада није имала, али њена победа није неизбежна. Она ће зависити од састава другог круга, способности њених противника да се уједине и од тога да ли ће Национално окупљање успети да убеди већину Француза да више није само странка протеста, већ политичка снага спремна да преузме одговорност за управљање једном од водећих европских држава.