Француска наоружава Кијев обећањима на дуги рок

ПАРИЗ – Споразум Француске и Украјине, представљен после састанка такозване „коалиције вољних” као крупан искорак у јачању украјинских оружаних снага, обухвата набавку борбених авиона „рафал”, система противваздухопловне одбране нове генерације и лиценци за производњу француских ракета и вођених бомби у Украјини. Иза великих политичких најава, међутим, остала су отворена два најважнија питања – ко ће платити оружје и када би оно заиста могло да буде уведено у употребу.

Према заједничкој декларацији председника Француске Емануела Макрона и украјинског председника Володимира Зеленског, Кијев намерава да наручи првих 16 авиона „рафал” са пратећим наоружањем, у оквиру раније најављеног плана набавке чак 100 летелица. Обука украјинских пилота и механичара могла би да почне у Француској током 2026. године, док би прва четири авиона била предата тек после завршетка програма обуке.

У пакету се налазе и четири француско-италијанска система САМП/Т НГ, намењена одбрани од авиона и балистичких ракета. Пошто се нова верзија система још уводи у производњу, Француска би Украјини привремено уступила два постојећа комплекса, која би касније била враћена. Први модули новог система могли би да стигну 2027. године, док би пет радара ГМ400 требало да буде испоручено до краја те године.

Париз је истовремено одобрио лиценцирану производњу крстарећих ракета „скалп” и вођених бомби ААСМ у Украјини, док су Француска и Италија дале сагласност за производњу противваздухопловних ракета „астер 30”. У политичком документу наведено је да би лиценце требало да буду активиране пре краја 2026. године, али нису објављени подаци о локацијама фабрика, обиму трансфера технологије, пореклу компоненти нити роковима у којима би прве ракете могле да напусте производне погоне.

Посебно питање представља финансирање. У заједничкој декларацији није наведено да је новац за целокупну набавку већ обезбеђен, већ да ће Украјина средства за авионе и системе противваздухопловне одбране затражити из транши европског програма „Украјински зајам за подршку” за 2026. и 2027. годину, као и из других извора. То значи да је политички и индустријски оквир усаглашен, али да коначни рачун тек треба да буде распоређен, пре свега међу европским државама и њиховим пореским обвезницима.

Према проценама које је објавио „Азија тајмс”, један „рафал” најновије генерације може коштати између 80 и 100 милиона евра, без већег пакета ракета, резервних делова, обуке и одржавања. Комплетан систем САМП/Т НГ, са радарима, лансерима, командним модулима и логистиком, процењује се на више стотина милиона евра. Због тога би укупан посао могао да достигне више милијарди евра, посебно уколико буде обухваћена дугорочна набавка муниције и компоненти.

Исти лист оценио је да француски споразум почиње јецајем, а не грмљавином, указујући да је Макрон настојао да политички надмаши америчког председника Доналда Трампа. Та оцена полази од чињенице да амбициозне најаве још нису праћене прецизним финансијским планом, док европска војна индустрија истовремено мора да попуњава арсенале сопствених држава и повећава производњу за Украјину.

Додатну неизвесност ствара план да се високотехнолошке ракете производе на украјинској територији, чија су енергетска и индустријска постројења изложена редовним нападима. Производња савремених ракета не подразумева само изградњу фабрике, већ и успостављање мреже добављача, набавку мотора, система за навођење и војне електронике, обуку стручњака и вишеструке поступке тестирања и сертификације.

На сложеност таквог подухвата указује и амерички пример. Трамп је на самиту НАТО-а најавио да ће Украјина добити право да производи пресретаче за систем „патриот”, али је признао да компанија „Локид Мартин”, која производи ракете ПАК-3, претходно није била обавештена о договору. Према расположивим подацима, кључни технички детаљи и даље нису били усаглашени, а споразум са произвођачима није био потписан.

Стручњаци процењују да би Украјини, чак и када би добила комплетне делове из иностранства, било потребно најмање 18 до 24 месеца само за покретање пробне производне линије. Производни циклус једне ракете ПАК-3 у Сједињеним Америчким Државама траје око две године, док израда мотора на чврсто гориво може да потраје и дуже. Најосетљивије компоненте, попут активног радарског трагача, вероватно не би биле у потпуности пренете Украјини, због чега би Кијев и после добијања лиценце остао зависан од увоза.

Искуства Јапана и Немачке показују да је лиценцирана производња система „патриот” могућа, али да је реч о дуготрајном индустријском процесу. Украјина би, поред свих техничких препрека, морала да заштити фабрике које би одмах постале један од приоритетних циљева руских удара. Због тога лиценце могу имати дугорочни стратешки значај, али не могу решити непосредни недостатак ракета за противваздухопловну одбрану.

Париски договор, стога, није без значаја, али је још далеко од оперативног преокрета који су најавили његови потписници. Кијев је добио политичко обећање, право на будућу производњу и могућност да наручи савремене системе, али не и гаранцију да ће неопходан новац, фабрике и ракете бити доступни у тренутку када су му најпотребнији.

Иза фотографија, руковања и великих речи остаје стварност у којој се авиони тек наручују, новац тек тражи, пилоти тек обучавају, а фабрике тек треба изградити. Споразум представљен као историјски због тога би могао да остане пре свега политички и медијски спектакл, уколико обећања у наредним годинама не буду претворена у испоручено оружје и одрживу производњу.