Изборна јесен и уставноправне дилеме

Наш уставни и законски оквир дозвољавају да председнички и парламентарни избори буду одржани истовремено, такође не постоји ни препрека да из тренутног сазива Народне скупштине произађе нека нова Влада, са новим примијером, рекао је уставни правник, потпредседник Високог савета тужилаштва др Мирослав Ђорђевић и додао да је сасвим легално да активни председник буде кандидат на изборној листи за будуће ванредне парламентарне изборе. 

Политичко је питање шта ће политичке елите сматрати за најцелисходније, а извесно је да нас чека јесен богата политичким и уставноправним садржајима, оценио је др Ђорђевић.

У ауторском тексту за Тан‌југ др Мирослав Ђорђевић је навео:

Судећи по свему - грађани Републике Србије ће ове јесени имати прилику да изађу на изборе. Да ли ћемо истовремено имати и председничке и парламентарне изборе? Да ли постоје препреке за расписивање ванредних парламентарних избора и уколико се они распишу, да ли активни председник Републике може бити кандидат на изборној листи? Каква су, у контексту читаве, сложене изборне комбинаторике о којој се у јавности већ узаврело прича, ограничења која поставља наш Устав и релевантни закони? 

Питања је много, али је, на срећу, наш уставни и законски оквир у овом домену прилично јасан и не оставља много простора за различита "креативна" тумачења.

По слову Устава до ванредних парламентарних избора (између осталог) може доћи уколико председник Републике на образложени предлог председника Владе указом распусти Народну скупштину. Међутим, нашим највишим правним актом је такође прописано да се то не може учинити уколико је "поднет предлог да се Влади изгласа неповерење", што је тренутно управо случај, јер је још у фебруару група опозиционих посланика поднела управо овакав предлог.

Одлучивање о овом предлогу, очекује се наредне недеље. Како је реч о предлогу који је потекао од опозиције, мало је вероватно да ће владајућа коалиција такав предлог подржати, јер би то представљало својеврсно признање "да Влада није добро радила". 

Но, уколико предлог о изгласавању неповерења Влади не буде изгласан, отклоњена је уставна препрека да Влада сама свој мандат оконча, не "присилно" (како је то случај код изгласавања неповерења), већ политички својевољно, у садејству са председником Републике.

У јавности се спекулисало о томе да ли би, у овом сценарију, председник Републике могао да буде кандидат на будућим парламентарним изборима. Другим речима, да ли би на пример могао да буде носилац изборне листе? 

Важећа решења су по овом питању сасвим јасна. Уколико по расписивању избора он поднесе оставку на функцију председника Републике, белодано је јасно да то не може представљати проблем, јер моментом оставке (прецизније: приспећа оставке у Народну скупштину) њему свака функција престаје (не постоји "технички мандат" председника Републике). Такође, чак и ако до одржавања парламентарних избора председник Републике оставку не поднесе, он такође по важећим уставним и законским решењима има пуно право да се нађе на изборној листи. До неспојивости функција (инкомпатибилитета) би дошло тек у случају да листа на којој се налази освоји мандате, па његов мандат буде потврђен у Народној скупштини. Тада би он морао да се одлучи - да задржи постојећу, или прихвати нову функцију. Све друго би представљало еклатантно кршење уставне гаранције његовог пасивног бирачког права - права "да се буде биран". 

Део јавности приликом разматрања овог питања прави погрешну паралелу са уставним и политичким животом Републике Хрватске, у којој је садашњем (и тадашњем) председнику Зорану Милановићу Уставни суд ове земље 2024. године забранио да се кандидује на парламентарним изборима због постојања инкомпатибилитета. 

Не сме се заборавити да се у овом аспекту српски и хрватски уставни оквир разликују у једној значајној појединости - сам Устав Хрватске предвиђа председника Републике искључиво као нестраначку личност. Штавише, кандидат који на председничким изборима победи мора Сабору поднети доказ да није (више) члан политичке странке. 

У Србији са друге стране, уставни и законски оквир дозвољавају председнику да буде члан политичке странке, што су сви српски председници од поновног увођења вишестраначја 1990. године и били (мада је Томислав Николић своје чланство "замрзнуо"). Председник не сме, по слову Устава, "обављати другу јавну функцију", а Закон о спречавању корупције наводи шта све јавна функција подразумева, не нормирајући под овим појмом чланство у политичкој странци, па чак ни лидерску позицију у партији, о чему је у јавности раније такође било недоумица. 

Природа саме позиције и улоге председника је тако у Србији и Хрватској различита, па је прављење аналогије у овом смислу погрешно.

Да ли је такво српско решење добро и да ли можда у будућности (де леге ференда) треба размислити о његовој промени, посебно је питање о којем се може екстензивно дебатовати. Свака уставна опција, па и ова, има своје предности и мане. Оно што је јасно је да, по важећим прописима, инкомпатибилитет у овој ствари ван сваке сумње не постоји.

Српско решење на овај начин даје примат и остваривању пасивног бирачког права, као људског/грађанског и политичког права прве генерације. Овоме у прилог иде и чињеница да сама кандидатура сама по себи не представља ништа до један потенцијал. А уколико се тај потенцијал оствари, у конкретном случају - освоји мандат, онда заиста настаје неспојивост функција која води конфузији власти и сукобу интереса у ширем смислу, а која се у коначници разрешава у складу са неспорним, важећим законским решењима у овом домену. 

Уставноправно посматрано, носиоцима власти на располагању стоји широка лепеза уставних могућности за расписивање председничких и парламентарних избора, те евентуално формирање нове Владе. 

Не постоји уставна или законска препрека да председнички и парламентарни избори буду одржани истовремено. Они могу, али не морају бити одржани истовремено. Такође не постоји препрека да из тренутног сазива Народне скупштине произађе нека нова Влада, са новим примијером.

Наш уставни и законски оквир то дозвољавају, а политичко је питање шта ће политичке елите сматрати за најцелисходније. Такође је, дакле, сасвим легално да активни председник буде кандидат на изборној листи за будуће ванредне парламентарне изборе. 

Шта ће се од свих ових могућности на крају и реализовати, остаје да се види, али је свакако извесно да нас чека јесен богата политичким и уставноправним садржајима.

Др Мирослав Ђорђевић, уставни правник, потпредседник ВСТ