Да ли је Баб ел Мандеб нови Ормуз

Иран је већ стегао шаку око Ормуског мореуза, како се поносно истичу графити на улицама Техерана, а сада преко својих савезника пружа другу ка Баб ел Мандебу. Док Револуционарна гарда (ИРГЦ) тврди да контролише енергетску капију Персијског залива, с друге стране Арапског полуострва јеменски Хути испалили су у четвртак ракете на два саудијска танкера у Црвеном мору. Био је то први корак у спровођењу поморске блокаде Саудијске Арабије, најављене неколико дана раније, којом би још један кључни пролаз могао постати талац кризе на Блиском истоку. Јер кроз Баб ел Мандеб, уски мореуз који спаја Црвено море са Индијским океаном, обавља се око 10 одсто светске трговине нафтом.

На ове акције Хута амерички председник Доналд Трамп реаговао је у свом уобичајеном стилу – новим претњама упућеним противницима преко друштвене мреже „Трут соушал”. Он је поручио да Иран сматра одговорним за нападе Хута и упозорио да ће, уколико се они наставе, и Техеран и јеменски побуњеници сносити последице. Тон његове поруке подсетио је на учитеља који грди ђаке зато што се, након што се наводно удаљио од лошег друштва, поново вратио старим навикама. Шеф Беле куће је истакао да је „веома разочаран” Хутима, јер су, како тврди, до сада „поступали веома професионално и интелигентно”.

„Пре годину дана САД су снажно напале Хуте зато што су ометали трговину гађајући бродове. Од тада су, чак и током нашег сукоба са Ираном, поступали веома одговорно”, навео је Трамп.

Међутим, његове претње долазе у тренутку када расте унутрашњи притисак на републиканску администрацију због рата који постаје све непопуларнији и за који се не назире јасан излаз. После 13 узастопних ноћи америчких напада и након што је број погинулих америчких војника последњих дана порастао на 18 од почетка операције у фебруару, Представнички дом Конгреса усвојио је резолуцију којом од председника захтева да или оконча рат против Ирана или затражи одобрење Конгреса за његов наставак. За Трампа је уочи новембарских међуизбора посебно забрињавајуће то што су се четворица републиканских конгресмена придружила демократама и подржала резолуцију.

„Спреман сам да сарађујем са било ким како бисмо уклонили претње по нашу земљу, али без увлачења САД у још један бесконачни рат”, рекао је Том Барет, један од републиканских чланова Представничког дома који су гласали против става већине своје странке.

Али из Трампове перспективе, гори део приче остаје потенцијални улазак Хута у рат. Имајући у виду да је Техеран већ показао да може да примени сличну стратегију у Ормуском мореузу, било би непромишљено одбацити претњу затварања Баб ел Мандеб као блеф. Хути су, уз помоћ Ирана током година изградили арсенал који им пружа широк спектар могућности. Поседују дронове и ракете домета до 2.000 километара. Уз то су развили и поморска средства, попут чамаца на даљинско управљање напуњених експлозивом и морских мина, којима могу да ометају пловидбу, док су у прошлости показали да могу да пробију саудијску противваздухопловну одбрану и погоде нафтна постројења.

Ипак, и саудијски и хути лидери имају добре разлоге да избегну ескалацију. Ријад жели туристе који долазе авионима, а не ракете које лете ка њему. Страх да би напади Хута могли да отерају инвеститоре и путнике неопходне за трансформацију саудијске економије у оквиру стратегије „Визија 2030” био је један од разлога због којих је престолонаследник Мохамед бин Салман пристао на примирје 2022. године. Такође, Саудијској Арабији је потребно да мореуз Баб ел Мандеб остане отворен. Планови Ријада да повећа извоз нафте преко Црвеног мора зависе од те руте, која ће постајати све важнија што дуже Ормуз буде затворен.

С друге стране, ни Хути не желе тотални рат. Они такође хоће да избегну повратак америчког бомбардовања. Иако су лани издржали операцију „Раф рајдер”, претрпели су значајну штету. Упркос ратоборној реторици, главни циљ Хута јесте повећање притиска на Саудијску Арабију како би спровела мапу пута Уједињених нација из децембра 2023. године. Тај план предвиђа отварање аеродрома у Сани и луке Ходејда, обнову извоза нафте и гаса, као и исплату плата запосленима у јавном сектору. Зато остаје кључно питање да ли су Хути заиста продужена рука Техерана или самосталан актер са сопственим планом. Мишљења аналитичара се разликују. За једне Хути су само још једна полуга иранског утицаја на Блиском истоку, за друге покрет који користи савезништво са Техераном, али одлуке доноси према сопственим интересима. Од одговора на то питање вероватно зависи и будућност најновије кризе, односно да ли ће Хути остати део ширег иранског притиска или ће, свесни сопствених ограничења, ипак тражити излаз који неће водити ка великом сукобу.