Нови српски одговор по мери „Побједе”

Интервју Ивана Виденовића подгоричкој „Побједи” не заслужује пажњу због већ познатог идеолошког речника у којем се Србија представља као извор регионалне нестабилности, Српска православна црква као носилац клерикализације, национално повезивање Срба као руска операција, а непризнавање такозваног Косова као доказ политичке и цивилизацијске заосталости. Тај језик је стар, његова намера је прозирна, а представа о српском народу као маси којом управљају Београд и Москва одавно је постала обавезни део идеолошког инвентара оних кругова који Србима признају право на име, али не и право да из свог историјског и националног идентитета изводе било какве политичке захтеве.

Политичка тежина овог интервјуа налази се на другом месту. Андрија Мандић у њему више није представљен као противник којег треба маргинализовати, већ као политичар чију промену курса треба јавно регистровати, охрабрити и учинити неповратном. Виденовић га не прихвата зато што је српска национална политика у Црној Гори постала легитимна у очима идеолошког круга окупљеног око „Побједе”. Он га прихвата зато што процењује да је Мандић од те политике почео да одустаје, задржавајући притом довољно ауторитета међу Србима да њихова очекивања снижава, њихово незадовољство контролише, а њихове националне захтеве претвара у безопасну реторику.

Зато је овај интервју похвала председнику Скупштине Црне Горе и његовој политичкој преобразби и истовремено порука да ће бити прихватљив све док остане на путу на којем српско име служи као изборна легитимација и док се политички садржај тог имена постепено напушта. Мандић у таквом поретку може да остане председник српске странке, да говори о националном јединству, да присуствује црквеним сабрањима, да се позива на историју и да својим бирачима повремено упути реченице које подсећају на његову некадашњу политику. Оно што не сме јесте да тим реченицама да институционални смисао и да политичку снагу српског народа претвори у мерљив национални резултат.

Српски језик у том моделу остаје обећање за неку повољнију прилику. Двојно држављанство остаје тема која се отвара пред изборе и затвара после њих. Историјска тробојка остаје успомена и декоративни симбол, али не и део институционалног поретка. Признање такозваног Косова остаје одлука коју српски представници наводно не подржавају, али је не доводе у питање онда када добију власт да то питање покрену. Односи са Србијом своде се на протокол, свечаности и пригодна саопштења, док се сваки покушај да те везе добију дубљи национални и политички садржај проглашава непотребним изазивањем тензија и удаљавањем од европског пута.

То је модел пожељног Србина у савременој Црној Гори. Он сме да буде Србин све док његово српство нема политичке последице. Сме да представља српски народ све док не тражи његову стварну равноправност. Сме да говори о историји све док не оспори фалсификате на којима је изграђен идентитетски поредак после разбијања заједничке државе. Сме да буде близак Српској православној цркви све док њен историјски, духовни и државотворни значај не претвори у захтев за преиспитивање последица вишедеценијске десрбизације Црне Горе.

Виденовић је Андрији Мандићу наменио управо такву улогу. У њему више не препознаје носиоца политике која би могла да поремети постојећи систем, већ човека који тај систем може да учини прихватљивим српском народу. Мандићу није додељена мисија да европској будућности Црне Горе наметне нерешено српско питање. Од њега се очекује да српско питање прилагоди захтевима европског процеса и да Србима објасни како је одустајање од сопствених права доказ зрелости, док је инсистирање на тим правима остатак поражене и наводно опасне политике.

Та Виденовићева оцена представља много озбиљнији изазов за Мандића од критика које му упућују Срби забринути због правца његове политике. Његово страначко окружење је према таквим критикама показивало изузетну осетљивост. Сваки Србин који је затражио биланс учешћа Нове српске демократије у власти био је изложен кампањи у којој су аргументи замењивани оптужбама за рушење јединства, рад за политичку конкуренцију, непријатељство према српској ствари или неразумевање сложености тренутка. На питање где су српски језик, двојно држављанство, тробојка и преиспитивање признања такозваног Косова одговарало се нападом на онога ко је питање поставио.

Сада исту суштинску оцену, само у неупоредиво тежем и очигледно злонамерном облику, не износи неко из српског националног корпуса, већ Иван Виденовић у „Побједи”. Он не сумња да се Мандић удаљио од своје раније политике, већ то проглашава доказом његовог политичког сазревања и основом за нову прихватљивост. Његова порука је да је Мандић схватио како од Београда више нема користи, да је идеја српског националног јединства разбијена и да је његов нови задатак да Србе у Црној Гори одвоји од тог наводно пропалог света, а затим их уведе у поредак у којем ће њихова национална питања бити проглашена превазиђеним, радикалским или руским.

Мандићева реакција на ту оцену биће важна управо зато што његово политичко окружење није штедело ни снагу ни речи када је требало дисциплиновати Србе који су му указивали на одступање од некадашњих обећања. Уколико сада изостане исти жар, биће тешко објаснити зашто је критика која долази из српског народа опасна, док је похвала која долази са страница „Побједе” достојна ћутања. Ћутање на ово ће значити да Виденовић није прекорачио границу коју Мандић сматра неприхватљивом и да је само јавно изговорио оно што се у пракси већ може препознати.

У томе се налази суштина онога што се, са неопходном дозом ироније, може назвати „Новим српским одговором”. То више није политика која решава српска питања, већ политика која њихово трајно одлагање представља као победу. Она националну снагу не претвара у права, него национална очекивања претвара у функције. Српско јединство више не значи јединство око језика, идентитета, Цркве, историјског памћења и односа са Србијом, већ захтев да се не доводи у питање политика једног страначког руководства. Сваки уступак тако постаје мудрост, свако одустајање реализам, свако неиспуњено обећање последица неповољног односа снага, а сваки захтев за резултатима напад на опстанак српског народа.

На крају такве политике српско име остаје очувано управо зато да би се Срби лакше убедили да од својих права одустану. Национална реторика постаје средство за одржавање бирачког поверења, док се у институцијама не мења ништа што би угрозило идентитетски поредак наслеђен од претходних власти. Српски представници добијају положаје, али српски народ не добија права. Повећава се број функција, али се не повећава политичка тежина српских захтева. Учешће у власти представља се као историјска победа чак и онда када власт не производи ниједну суштинску промену у положају народа који је ту победу омогућио.

Европска унија сама по себи није противник српског народа, као што разговор са европским званичницима није доказ издаје. Озбиљна српска политика мора бити способна да у европски процес уђе без комплекса и без страха, али и без одрицања. Срби у Црној Гори у Европу треба да уђу као равноправан и историјски државотворан народ, а не као заједница којој ће бити дозвољено да задржи име под условом да заборави његов садржај. Европски пут има смисла само ако у њега стане и српско питање, а не ако се то питање оставља испред врата као непожељан терет.

Стварни одговор Андрије Мандића Ивану Виденовићу неће бити саопштење, фотографија са европским званичницима или дипломатска реченица у којој се истовремено помињу Србија, Европа, стабилност и добросуседски односи. Његов одговор биће положај српског језика, решење питања држављанства, институционални статус тробојке, однос према признању такозваног Косова, заштита историјског и духовног наслеђа Српске православне цркве и способност српских странака да своје учешће у власти претворе у национални резултат.

Док таквих резултата нема, Виденовићево тумачење не може се оповргнути патриотском реториком. Оно се може поништити само политиком која ће показати да Андрија Мандић није постао прихватљив зато што је престао да буде српски политичар, већ зато што је српска права учинио незаобилазним делом европске будућности Црне Горе. За сада „Побједа” у њему не препознаје човека који је систему наметнуо српско питање, већ човека који је српско питање прилагодио систему.

Зато је Виденовићева похвала политички опаснија од сваке увреде. Увреда би Мандића обавезала на одговор. Похвала га обавезује да настави започетим путем. Његово евентуално ћутање показаће да ли је та похвала била злонамерно тумачење или прецизан опис „Новог српског одговора”, политике у којој се српско име пажљиво чува да би се српски захтеви лакше напустили.