Турска се спрема да угрози Русију са северозапада

Одлука Турске да од августа до новембра распореди пет борбених авиона Ф-16 и 76 припадника ваздухопловства у бази Емари у Естонији представља знатно више од редовне смене у оквиру НАТО мисије надзора балтичког ваздушног простора.

Турски авиони неће први пут учествовати у заштити неба изнад Балтика, како се наводи у појединим извештајима, јер је Анкара у овој мисији већ била ангажована 2006. године у Литванији. Ово ће, међутим, бити прво распоређивање турских ловаца у Естонији и повратак турског ваздухопловства у балтичку мисију после две деценије.

Пет авиона из састава 181. ескадриле биће стационирано у Емарију, једној од главних ваздухопловних тачака НАТО-а на североисточном крилу. Посаде ће непрекидно бити у стању брзог реаговања, спремне да полете у случају појављивања неидентификованих летелица или могућег нарушавања ваздушног простора Естоније, Летоније и Литваније.

Командант турског контингента, потпуковник Оздемир, оценио је да мисија има стратешки значај за одбрану источног крила НАТО-а, као и за јачање турских способности одвраћања и сарадње са оружаним снагама других чланица Алијансе. НАТО мисију над Балтиком спроводи од 2004. године, пошто балтичке државе немају сопствене борбене авионе потребне за непрекидну заштиту ваздушног простора.

Значај турског распоређивања додатно је порастао после одлуке НАТО-а да досадашњу мисију ваздушне полиције надогради у шири систем ваздушне одбране. Нови формат подразумева већа овлашћења за реаговање и могућност уништавања летелица које буду процењене као непосредна претња, што балтички простор претвара у једну од најосетљивијих тачака војног додира Русије и Алијансе.

Зато долазак турских Ф-16 не треба посматрати само као техничко испуњавање савезничких обавеза. Он омогућава турским пилотима, техничарима и командном особљу да стекну непосредно искуство у делу Европе у којем се руски и НАТО авиони готово свакодневно сусрећу, прате и пресрећу изнад Балтичког мора.

За Анкару је то прилика да своје ваздухопловство укључи у оперативне процедуре северног крила Алијансе, да испита рад у другачијим климатским и логистичким условима и додатно се наметне као земља без које европска одбрана тешко може бити организована.

Турска је ту амбицију показала и почетком године, када је у вежби „Стедфаст дарт 2026” учествовала са снажном поморском групом предвођеном амфибијским бродом „Анадолу”. У маневрима на Балтичком мору учествовало је око 10.000 војника из 13 земаља, 17 ратних бродова и више од 20 летелица, док су са турског брода полетали и слетали дронови „бајрактар ТБ-3”. У оквиру вежбе изведена је и амфибијска демонстрација на полигону Путлос у Немачкој.

Тиме је Анкара показала да њено војно присуство више није ограничено на Медитеран, Црно море, Блиски исток и Кавказ, већ да жели активнију улогу и у безбедносној архитектури северне Европе.

Та политика непосредно је повезана са настојањем председника Реџепа Тајипа Ердогана да Турску представи као стуб европског дела НАТО-а. На самиту Алијансе, одржаном 7. и 8. јула у Анкари, Ердоган је поручио да његова земља има највећу копнену војску у Европи и да своје капацитете ставља на располагање НАТО-у кад год је то потребно.

Истовремено је затражио укидање ограничења која поједине савезнице примењују према турској одбрамбеној индустрији, упозоривши да искључивање савезника који нису чланице Европске уније ствара нове поделе унутар Европе.

У тој реченици садржан је један од главних мотива турског ангажовања на Балтику. Анкара жели да војну снагу, бројност армије, развијену производњу дронова, ракета, оклопних возила и ратних бродова претвори у политички утицај, приступ европском капиталу и укључивање у велике програме поновног наоружавања.

Посебно је заинтересована за учешће у европском механизму САФЕ, кроз који се државама Европске уније обезбеђују повољни кредити за заједничке набавке наоружања. За Турску би отварање тог програма значило нове уговоре за њену одбрамбену индустрију, али и лакши приступ технологијама и компонентама које још не производи самостално. Правила САФЕ-а предвиђају сарадњу са појединим трећим земљама, али под посебно договореним условима.

Паралелно с јачањем положаја у НАТО-у, Анкара покушава да отклони и највећу препреку у односима са Вашингтоном – питање руских система С-400. Њихова куповина довела је до америчких санкција и избацивања Турске из програма производње авиона Ф-35.

Москва је недавно потврдила да са Анкаром разговара о будућности ових система, после извештаја да би Турска могла да их пребаци некој од заливских држава и тако отвори пут за повратак у програм Ф-35. Договор, међутим, није потврђен, а Кремљ је питање назвао изузетно осетљивим.

Турска истовремено наставља војну и политичку подршку Кијеву. На самиту у Анкари Ердоган је подржао даљу помоћ Украјини, док је министар спољних послова Хакан Фидан 15. и 16. јула посетио Кијев, где је разговарао са украјинским руководством о наставку преговора и могућностима за окончање сукоба. НАТО је на самиту најавио 70 милијарди евра војне опреме, помоћи и обуке за Украјину током 2026. године.

Упркос томе, Анкара не напушта сарадњу са Москвом. Турска економија у великој мери зависи од руског гаса, прихода од туризма, трговине и изградње нуклеарне електране „Акују”. Она се није у потпуности придружила западним санкцијама, а турске власти настоје да задрже положај посредника који може да разговара и са Кремљом и са Кијевом.

Управо у томе лежи суштина Ердоганове политике. Турска не бира једну страну све док може да добија од обе. Русији нуди економску сарадњу и дипломатске канале, а Западу војску, географски положај, одбрамбену индустрију и оперативно присуство од Црног до Балтичког мора.

Распоређивање Ф-16 у Естонији зато није доказ да је Анкара прекинула односе са Москвом, већ да подиже цену сопствене подршке НАТО-у. Међутим, што се турски авиони, бродови и војници дубље укључују у планове одбране источног крила, то ће бити теже одржавати досадашњу равнотежу.

У случају озбиљније кризе између Русије и НАТО-а, простор за турско посредовање могао би нагло да се сузи. Тада би се показало да ли су турски Ф-16 на Балтику само средство Ердогановог политичког надметања унутар Алијансе или први видљиви знак трајнијег турског сврставања у новој војној архитектури Европе.