Недеља, 22.11.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Добро да боље не може бити

Избори су доживљени као судбоносни, референдумски, када је реч о судбини Нетанјахуа, политичког мађионичара глобалног калибра
Добро да боље не може бити
Александар Николић почасни конзул Републике Србије у Држави Израел (Фото: МО/ВС)

Још од далеке 1988. ниједна израелска влада није довршила четворогодишњи мандат. Дакле, пре чак 38 година, у време када је СФРЈ „принципијелно” предводила став неодржавања дипломатских односа. Докрајчење мандата је пошло за руком председнику владе, сада у техничком мандату, Бенјамину Нетанјахуу.

Те четири године биле су обележене најпре масовним протестима против правне реформе, како ју је власт назвала, а њени оштри критичари преуређењем државе којим би се урушила трипартитна независност судске, законодавне и извршне власти, заправо законодавна надредила судској. Подела друштва досегла је непремостив јаз. Манипулативно одржавање појмова деснице и левице не само да је анахроно већ и дезавуисано. Државотворна радничка партија, коју оличавају историјске фигуре попут оца нације Бен-Гуриона, затим Моше Дајана, Голде Меир, Рабина и Переса, данас самостално не би прешла изборни праг. Утопљени у партију Демократа, једину која се подводи под историјски појам левице, освојили су само осам од 120 мандата. Јеврејски део израелског друштва се заправо дели на либерално-секуларну компоненту, која је све само не воук дегенерација, потпуно посвећена служењу у оружаним снагама, поштујући традиционалне вредности, са једне стране, и национално-религиозну популацију, састављену великим делом од потомака репатријаната из исламских земаља, те ултрарелигиозну популацију, са друге. Међу њима компромиса бити не може! У сегментима практиковања ортодоксног јудаизма, за ултрарелигиозне попуштање би било бласфемија. Расцеп од реформних и конзервативних америчке јеврејске заједнице постао је аксиом.

Потом се током мандата сручио 7. октобар 2023. На празник Симхат Тора, који се задесио на Шабат, Израел је био затечен најтежим страдањем Јевреја од Холокауста. Бестијално-патолошки злочини Хамаса, похарани кибуци дуж линије разграничења са појасом Газе, 1.221 масакриран. Међу страдалима су били бебе, омладина на музичком фестивалу „Нова”, припадници арапске мањине – Бедуини, те 68 странаца. Поврх тога, 251 талац, од чега је 46 њих евидентирано у моменту киднаповања као живо, а страдало током боравка у Гази. Овим су започели ратни циклуси против проксија Исламске Републике – Хамаса у појасу Газе, Хезболаха у Либану и Хута у далеком Јемену, проширивши се у два круга и на сам Иран.

Четири мрачне године „потпуне деснице”, како је себе назвала влада предвођена Нетанјахуом, најдуже служећим премијером Израела. Током тих година се од предвечерја проширења Аврамовских споразума на централну земљу Блиског истока, каква је Саудијска Арабија, 12 европских земаља суновратило у међународну изолацију, пропраћену бојкотом роба произведених у Јудеји и Самарији – Западној обали. Затим је уследила суспензија академске сарадње и сајамских излагача. Фудбалска репрезентација Ирске је одбила да угости Израел. Пред утакмицу нису се руковали, а током интонирања химне гледали су у земљу. Ирска је била и међу земљама које су заговарале искључење Израела из такмичења за „Песму Евровизије”.

У првим месецима после 7. октобра антисемитске појаве, почев од оних на друштвеним мрежама, па све до убистава су, према подацима Лиге против клевете (ADL), увећане стотинама процената у многим земљама широм света, а у Француској чак за хиљаду одсто. У међувремену се ова најдуговечнија мржња свела на нови „нормалан” ниво. Током сведочења пред Одбором за образовање Представничког дома САД, на питање да ли позивање на геноцид над Јеврејима крши правила њихових школа о малтретирању и узнемиравању, Клаудин Геј, председница Универзитета Харвард, одговорила је да то „може зависити од контекста”.

После безнађа такве четири године ишчекивали су се избори. Несносна скупоћа живота, монополски или картелски увоз, немогућност решавања стамбеног питања за младе, сиромаштво међу пензионерима или неефикасан јавни саобраћај опет нису били теме избора. Премда је Израелцима опште познато да њихова земља заузима најнижа места међу чланицама ОЕЦД-а у параметрима социјалних разлика, то није било у фокусу избора. Избори су доживљени као судбоносни, референдумски када је реч о судбини Нетанјахуа, политичког мађионичара глобалног калибра. Средишњом темом наметнуо се карактер државе јеврејског народа. Излазност је била импозантна – 77,7 одсто. Либерално-секуларни део друштва и део оних одмерених религиозних су се незапамћено регрутовали, што се изразило и у процентима гласача на најважнијим локацијама попут телавивског конгломерата Дан. Израелска дијаспора је тражила карту више не би ли дошла у земљу (не гласа се по дипломатско-конзуларним представништвима), само на неколико дана, како би гласала против Нетанјахуа, нешто што је доскора било карактеристично само за ултрарелигиозне, посебно оне из Њујорка. Авиони су пред изборе празни одлетали јер нико није хтео да пропусти гласање, а враћали пуни до последњег места. Посебан успех су забележиле обе арапске партије, Заједничка листа и Рам, тиме постајући потенцијалан тас на ваги, замењујући вишедеценијску улогу ултрарелигиозних.

Упркос свему, Блок за промене, предвођен Гадијем Ајзенкотом, није досегао преломних 61 мандата. Багателисање упозорења проф. Дана Бен-Давида о тенденцијама и имликацијама демографских кретања доводи до неразумевања и ишчуђавања. Друштво се јесте радикализовало током година ратних циклуса, посебно млађа популација, међутим, константа долази од експоненцијалног раста ултрарелигиозних у свеукупној популацији стартап нације. Они се кроз једну генерацију дуплирају, на мајку долази 6,7 деце, без премца у развијеним земљама, бројећи већ 1,4 милиона душа, што је готово 14 одсто. Премда је дошло до лошег резултата њихових партија, посебно оријенталног Шаса, бунт младих, које је услед њихове бројности верским вођама све теже контролисати, попут адмора над хасидима, гласови остају у кругу Блока коалиције.

Очекивање је да у случају поновљених избора Блок за промене, после оваквог напрегнућа, не би постигао бољи резултат. Штавише, ни у перспективи. Џек Никлсон би у маестралном филму „Добро да боље не може бити” закључио: „Шта ако је ово највише што може да се постигне?”

*Почасни конзул Републике Србије у Држави Израел

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.