Нова власт, стари ринг
До сада није важио за духовитог човека, бар га јавност тако није препознавала, али када је на конститутивној седници Скупштине Србије Балинт Пастор констатовао да је Савез војвођанских Мађара са два посланика постао трећа групација по снази у парламенту, најбоље је осликао политичку фреску данашње Србије. Фактор број три не може да оснује ни посланичку групу, што је Балинта подстакло да учини оно што је за њега права реткост: покушај ироничног осмеха претворио се у политички фацијалис.
Две најбројније групације, Студентска листа са апсолутном већином од 140 посланика и „Александар Вучић – Србија побеђује” са 103 мандата, испраћене су пред улазак на седницу у Дому Народне скупштине као да улазе у Колосеум, али српски, очекујући гладијаторске борбе без лавова, тигрова и осталих „домаћих” животиња.
Окренувши палац нагоре, најстарији посланик Стојан Раденовић означио је почетак седнице, али сви они окупљени по кафићима и на радним местима, који су чекали да у преносу уживо посматрају слом Александра Вучића и његових парламентарних сабораца и фуриозни тријумф победника једнаких међу једнакима, како сами себе називају посланици Студентске листе, видели су нешто друго. Уместо Колосеума, посматрали су српски октагон, где се Вучић осећа као у природном станишту, док победници тек треба да се навикну на нове услове.
Александар Вучић променио је страну сале, али не и навику да буде у њеном средишту. Човек који је четрнаест година имао парламентарну већину, а често и осећај да му припада читава држава, сада се нашао у опозицији. Ипак, првих дана новог сазива понашао се као да је промењена само сценографија, док је представа остала иста. Говорио је дуго, улазио у полемике, одговарао на добацивања и враћао се на теме које нису биле на дневном реду.
Чак је и избор председника Скупштине добио облик политичког монолога с повременим упадицама публике.
Првог дана седнице Вучић је говорио око сат и четрдесет минута, док је расправа о кандидату за председника парламента текла у сенци његовог наступа. Другог дана наставио је да се јавља за реч, уз најаву да неће читав мандат провести у Скупштини.
Можда је то само његов начин да се навикне на нову политичку географију. Али, сигурно је планирао следеће, што је суштина његовог наступа: ако већ не може да контролише већину, може да покуша да контролише простор, време и пажњу.
У политици, као и у позоришту, није неважно ко је главни глумац. Још је важније ко успева да убеди публику да без њега представа не може да почне. То је био његов циљ и вероватно је у себи помислио – штета што се овога нисам раније сетио. Односно, раније изгубио изборе.
Питање да ли Вучић игра последњу симултанку није само недоумица о његовој политичкој будућности. То је питање његовог односа према власти. Његова предност није само у политичкој вештини, већ и у способности да сваком противнику наметне ритам, да се појави, повуче потез и оде до следеће табле, остављајући утисак да контролише читаву просторију.
Такав модел понашања дуго је био препознатљив у Србији. Вучић је истовремено разговарао са страним државницима, одговарао опозицији, коментарисао медије, отварао фабрике, најављивао инвестиције и тумачио готово сваки догађај у земљи.
Очигледно не намерава да буде обичан опозициони посланик. Његов политички капитал не почива на томе да говори само када је прозван, већ да сам одређује када ће почети расправа, о чему ће се говорити и ко ће морати да му одговори.
Његова најава да неће остати у Скупштини читав мандат додатно отвара питање да ли ту функцију види као дугорочну политичку базу или само као једну од станица у даљој стратегији. Тако је отворио још једну дилему и поново себе поставио у центар пажње. Да ли су му посланици Студентске листе то свесно препустили, процењујући да је та Вучићева потреба током кампање представљала и његов највећи хендикеп?
Ипак, одлазак са власти не значи аутоматски и одлазак с политичке сцене. Питање је само да ли се политички ауторитет може одржавати истим средствима када противник има апсолутну већину.
Како су посланици победничке листе махом с универзитета, мораће да обрате пажњу на следећу појаву: кад улазе у ринг, мастери и докторати не помажу против парламентарног крошеа.
Људи навикли да слушају питања о методологији и доказима сада су добили микрофон, посланичку картицу и противника који не мора да одговори ни на једно њихово питање, али може да им постави двадесет нових. То је прилично сурова промена радног окружења.
Универзитетска катедра и посланичка говорница нису исто. У парламенту ауторитет мора да се осваја из минута у минут. Некада чињеницама, некада политичким инстинктом, некада способношћу да се препозна провокација, а некада једноставним умећем да се на сваку провокацију не одговори.
У академском свету противник може да буде рецензент који оспорава методологију. У Скупштини може да вам прекине излагање, доведе у питање биографију, промени тему и затим вас оптужи да нисте одговорили на питање.
Управо је то највећа непознаница нове парламентарне већине, нарочито зато што су изабрали тактику да ћуте и препусте говорницу Вучићу. Чак и када су се јавили за реч, професор Југослав Гашић је, представљајући Александра Чупића као кандидата за председника Народне скупштине у име Студентске листе, рекао да Чупић представља „живо оваплоћење античког идеала калокагатије”.
Тај појам образложио је као савршено јединство етичке лепоте, унутрашње врлине и спољашњег достојанства.
На неком од научних семинара то би прошло незапажено, али у српском рингу, где љути напредњаци прате сваку реч и покрет, била је то идеална тема за публику поред телевизора, међу којом су махом радници, сељаци и поштена интелигенција.
Професор социологије Јово Бакић је, наравно, далеко искуснији, па се обрушио на Вучића онако како су његови бирачи очекивали, када је схватио да на седници има превише Вучића, а премало њих. С тим што није понављао кулинарске метафоре о динстању, пржењу и кувању напредњака, које је користио током двогодишње кризе. Ко је победио у том дуелу ствар је политичког опредељења и укуса, мада, срећом, нико није поједен! Вучић је једва дочекао да узврати баражном паљбом, не у децибелима, већ с идејом да у директном обрачуну један на један покаже да и даље влада парламентарном сценом, на којој се калио као млади радикал уз Воју Шешеља.
Избор Јове Бакића за шефа посланичке групе добар је кадровски потез Студентске листе, јер се он за сада показао способним да се реторички, у јединици времена, носи с напредњачком мањином, али не академским фразама, већ постулатом једног од колоритних јунака из деведесетих: „Живот ме није мазио, памтим само ударце. И умем да их задајем.”
Ако се Чедомир Јовановић, као шеф посланичке групе ДОС-а, у своје време показао као Крцун хетерогене групације која је победила Милошевића, иако званично није сео у фотељу министра полиције, можда ће Бакић наставити да делује у сличном маниру. Многе присталице победника волеле би, међутим, да га виде управо у оној фотељи у којој није седео Чеда – као министра унутрашњих послова. А како је Бакић левичар, чини се да не би имао ништа против да преузме улогу првог жандара Србије.
Можда је најзанимљивије током тродневне конститутивне седнице било посматрати судар два различита политичка времена. Вучић представља политичку епоху која је четрнаест година имала већину и доминантну улогу у јавном животу. Студентска листа представља политички покрет који је, изван постојећих партијских структура, стигао до парламентарне већине, обрисавши гумицом и парламентарну опозицију и владајућу гарнитуру. Таква асанација терена још није виђена!
Једни имају искуство власти, други искуство побуне. Једни познају све ходнике парламента, други тек откривају где су врата кроз која се улази у кабинет председника Скупштине.
И једни и други имају шта да изгубе. Вучић ризикује да се његова политичка улога сведе на стално подсећање на време када је имао већину. Студентска листа ризикује да историјску победу претвори у још једну пропуштену прилику да се промени начин управљања државом. Зато би требало што пре да формира владу, уместо да преузимање формалне одговорности одлаже унедоглед.
Овако је сав терет нове власти пао на новоизабраног председника Скупштине и вршиоца дужности председника Србије Александра Чупића. До јуче анонимног, стицај околности попео га је на сам врх политичке моћи и сада је политички Србин број један.
Већ се суочава с теретом власти који се сручио на његова, иначе јака плећа. Позван је да присуствује самиту ЕУ и Западног Балкана у Бриселу, који ће бити одржан 25. новембра. Тамо би, без сваке сумње, био главна звезда.
Сада је јасније зашто је конститутивна седница парламента, упркос великим очекивањима публике, нарочито оне која воли гладијаторе, била тек релаксација у бањи. Нова власт, стари ринг! Први прави сусрети с изазовима власти већ су почели. Отићи у Брисел или не – питање је сад! Чупић је рекао – не. Шта ако му из Брисела јаве да је штета што није рекао – да?
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


