Сукоб у Украјини као изговор

Рат у Украјини није створио немачко наоружавање „ни из чега“ни одједном, већ је послужио као окидач и оправдање за процесе који су већ постојали унутар Немачке и НАТО-а.

Када је канцелар Олаф Шолц после почетка рата 2022. прогласио „Zeitenwende“ („прекретницу“), то је у јавности представљено као историјски преокрет — Немачка, која је деценијама после Другог светског рата избегавала агресивно војно позиционирање, тада улази у еру масовног улагања у војску.

Међутим, део левих или критички настројених аналитичара тврде да је тај процес почео много раније.

Још после 2014. године и кризе на Криму, унутар НАТО-а је почео снажан притисак на европске чланице да повећају војне буџете. Немачка је годинама била критикована, нарочито из САД, јер није издвајала довољно новца за одбрану. Американци су тражили да Немачка као најјача европска економија преузме већу војну улогу у Европи.

Паралелно с тим, Берлин је већ постепено мењао своју безбедносну доктрину. Немачка војска — Bundeswehr — годинама је модернизована, повећавана су издвајања за ново наоружање, а немачка војна индустрија све агресивније је тражила нове послове и извозна тржишта.

Другим речима, рат у Украјини није започео тај процес, већ га је драматично убрзао и политички легитимисао.

Зато се помиње „војноиндустријски комплекс“. То је термин који описује повезаност државе, политике, војске и компанија које производе оружје. Када једном крене велики циклус наоружавања, он ствара снажан економски и политички интерес да се настави, фабрике оружја добијају огромне државне уговоре, отварају се нова радна места у војној индустрији, држава повећава војне буџете, безбедносне претње постају централна политичка тема, војска добија већи утицај у друштву...

У Немачкој је то посебно осетљиво питање због историјског наслеђа Другог светског рата. Деценијама је постојала врста друштвеног консензуса да Немачка треба да буде „економска сила“, али не и доминантна војна сила Европе. Зато је Шолцова „прекретница“ за многе заправо означила крај једне послератне епохе.

После 2022. та промена постала је веома видљива. Берлин је формирао специјални фонд од 100 милијарди евра за модернизацију војске, почео масовније набавке оружја, повећао присуство у источном крилу НАТО-а и постао један од главних војних подржавалаца Украјине.

Критичари страхују да би то могло дугорочно да промени карактер немачке државе и друштва. По њима, Немачка постепено прелази са модела заснованог на индустрији, социјалној држави и дипломатији ка моделу у којем безбедност, геополитика и војна потрошња постају доминантни политички приоритети.

Они упозоравају и на економске последице — јер огромна средства одлазе на војску у тренутку када Немачка има проблеме са индустријом, енергетиком, инфлацијом и падом конкурентности.

С друге стране, заговорници нове политике тврде да Немачка више не може да се ослања искључиво на америчку заштиту и да је рат у Украјини показао да Европа мора озбиљно да се наоружа ако жели дугорочну безбедност.

У суштини, спор није само око оружја, већ око питања каква Немачка жели да буде у 21. веку — пре свега економски гигант и цивилна сила, или поново један од главних војно-политичких центара Европе.