Израелска десница руши идеју примирја

Жесток напад Итамара Бен-Гвира на прекид ватре са Либаном открива дубоке поделе унутар израелског врха, али и све већи страх да би сукоб са Хезболахом могао да прерасте у регионални рат.

Док свет тражи макар кратак предах од ратова који потресају Блиски исток, из самог врха израелске власти стижу поруке које показују да мир није ни близу. Напротив. Изјава израелског министра националне безбедности Итамара Бен-Гвира да је прекид ватре са Либаном „тешка грешка и заблуда“ открива колико је израелска политика постала радикализована и колико је унутрашњи притисак на премијера Бењамина Нетанјахуа све већи.

Бен-Гвир није обичан политичар. Он је симбол екстремне деснице у Израелу, човек који већ дуго заговара жесток војни одговор не само према Хамасу, већ и према Хезболаху и Ирану. Када такав политичар јавно оптужи саветнике премијера да га воде ка „лошим одлукама“, онда је јасно да се иза затворених врата води озбиљан политички рат.

Његова порука је недвосмислена – Израел не сме да попушта. По његовом тумачењу, Либан није неутрална држава већ директан партнер Хезболаха, организације коју Израел сматра једном од највећих претњи по своју безбедност. Бен-Гвир иде корак даље тврдећи да ће сваки прекид ватре само омогућити Хезболаху да се прегрупише, ојача и припреми за нови сукоб.

Управо у томе лежи суштина кризе. Израел се данас налази између два концепта. Један, који подржава део безбедносног и дипломатског апарата, сматра да је потребно избегавање ширег регионалног рата и очување минималне стабилности. Други, који предводе радикални министри попут Бен-Гвира, верује да је ово историјски тренутак за коначан обрачун са непријатељима Израела.

Проблем је што ова друга струја постаје све гласнија и утицајнија.

Нетанјаху се тако поново налази у позицији политичког таоца сопствене коалиције. Да би остао на власти, потребна му је подршка крајње деснице, али сваки уступак таквим партнерима додатно удаљава Израел од било каквог дипломатског решења. Истовремено, Вашингтон врши снажан притисак да се избегне нова велика ескалација са Либаном, свестан да би директан рат са Хезболахом могао да увуче читав регион у хаос.

Хезболах није Хамас. То је далеко организованија и војно снажнија структура, са озбиљним ракетним арсеналом и директном подршком Ирана. Потпуни рат на северу Израела значио би дане и недеље масовних удара, огромне жртве и могуће укључивање других актера на Блиском истоку.

Зато Бен-Гвирове речи нису само још једна политичка изјава. Оне су сигнал да унутар израелске власти постоје снаге које сматрају да је компромис слабост, а дипломатија губитак времена. У таквој атмосфери, сваки договор о примирју делује привремено, крхко и осуђено на нови слом.

Свет тако данас не посматра само сукоб Израела и Хезболаха. Посматра и унутрашњу борбу у самом Израелу – борбу између оних који желе контролисану кризу и оних који верују да се безбедност може обезбедити искључиво силом.

А када у политици почну да доминирају они који мир називају „заблудом“, онда је јасно колико је регион далеко од стварне стабилности.