​Српска заједница на КиМ између гласа и одлуке

Уочи самог изборног дана, Приштина се суочава са три истовремена процеса који се ретко поклапају у тако кратком временском оквиру. Први је видљив. Албин Курти после година доминације први пут улази у изборе са политичким моделом који показује границе. Други је нов. Опозиција је по први пут у његовој ери конкретно консолидована око озбиљне алтернативе, а Вјоса Османи, која му је годинама била најближи међународни ослонац, сада му је на челу ЛДК-а и води га као главни политички ривал. Трећи је мање видљив, али политички можда и најважнији. У скупштини у којој ће бројке бити тесне, а коалиције тешке, глас српске заједнице први пут добија тежину коју му политички систем годинама није признавао.

Сва три процеса развијају се истовремено, у различитим, али повезаним правцима. И заједно одређују оквир у којем ће се на изборни дан одлучивати много више од имена премијера. Курти изборно остаје снажан, али политички више није доминантан као у претходном периоду. Резултат који је раније деловао као доказ апсолутне контроле данас се тешко претвара у функционалну власт. Шест неуспелих покушаја избора председника, институционални застој и распуштање скупштине на почетку треће владе показали су ограничења тог модела. Кампању је отворио најавом циља од 60 одсто, што није реална пројекција, већ порука сопственој бази. Политика која стално производи противнике временом остаје без партнера.

Зато су пројекције пред изборни дан другачије, него у претходним циклусима. Ниједна албанска страна не делује довољно снажно да самостално контролише институције. Самоопредељење реално пада на између 42 и 46 одсто, Демократски савез са Османи на челу скаче са нешто преко 13 на 20 до 24 одсто, Демократска партија остаје стабилна око двадесет, а Алијанса за будућност око шест. То је политичка математика коју Приштина није навикла да види, и управо у тој математици отвара се трећи, политички најдалекосежнији процес.

Унутаралбански сукоб постао је оштрији него у било ком претходном циклусу. Опозиција оптужује Куртија да је иза затворених врата тајно преговарао са председником Вучићем, чиме патриотску карту, годинама његову, преузима за себе. Он на то одговара појачавањем националног тона, најавама жандармерије по турском моделу, новим наоружавањем и јачањем безбедносних структура. У међустраначким обрачунима у Дреници, везе са Србијом постају најтежа политичка увреда. Чак ни директни судари кандидата не отварају питање шта Срби мисле о томе како се њиховим именом политички манипулише. Питање је само ко ће их ефикасније употребити.

Тако је кампања постала надметање у антисрпству, а не у политичкој понуди сопственим бирачима. Економија је готово потиснута из јавног простора, иако је Косово, према подацима Међународног монетарног фонда, друга најсиромашнија економија у Европи. Просечна плата је око 520 евра, минимална зарада 130, а око петине становништва живи испод линије сиромаштва. О томе се не говори. Друштво у којем се избори не воде о животу, већ о мржњи према другоме, постаје друштво у којем политика живи од страха, а не од решења.

А у таквој кампањи један глас остаје константан. Глас српске заједнице. Тај глас се деценијама не мења зато што његови носиоци добро разумеју околности у којима живе. У институцијама које их често третирају као сметњу, политичко јединство није питање стила, већ опстанка, зато се не цепају, зато не дозвољавају да им туђа администрација разбија политички наступ, иако се то кроз сваки изборни циклус покушава. Гласају као један, упркос неједнаким условима. На децембарским изборима Српска листа је поново однела око 90 одсто гласова српског бирачког тела. Та доследност у политичком животу Косова и Метохије спада у најређе појаве.

И управо због тога, тај глас на изборни дан први пут добија нешто што до сада није имао. Стварну тежину унутар скупштинске аритметике. Када су већине биле стабилне, када је Курти имао дисциплиновану коалицију, када је Османи била уз њега и када дијаспора није била уравнотежена, гласови српске заједнице били су статистичка категорија. Сада је све обрнуто. Курти губи у простору где је био најјачи. Османи је постала његов главни ривал, и унутрашње и спољнополитички. Дијаспора је у овим изборима бројнија него у децембру, али је по први пут раздељена између Куртија и Демократског савеза, што слаби његов аутоматизам. У таквој структури, где сваки мандат вреди као никад, политика српске заједнице улази у саму матрицу одлучивања. Не као привезак, него као фактор без којег се одлуке не доносе.

Политичка тежина се ретко добија добровољно. Најчешће је намећу бројеви. Међутим, пуну институционалну форму тај глас може добити тек када се испуни обавеза која чека 13 година. Заједница српских општина. Бриселски споразум је 2013. године обавезао Приштину да формира Заједницу српских општина са пуним извршним надлежностима у области образовања, здравства, локалног развоја и других питања од непосредног значаја за српску заједницу. 13 година је од тада, у Приштини је смењено неколико влада, у Бриселу неколико преговарача, прошли су многобројни међународни посредници. Заједница општина је остала на папиру. Сви знају зашто. Зато што би њено формирање значило управо оно што противници српског политичког присуства не желе да дозволе. Значило би да српска заједница више није зависна од добре воље министра у Приштини, од расположења полиције тог дана, од одлуке општинског функционера да ли да их прими или не. Значило би да би се статус Срба на Косову и Метохији први пут утемељио на праву, а не на трпљењу.

Док се то не догоди, основна неравнотежа остаје. Може се изабрати нова скупштина, формирати или не формирати нова влада, али положај Срба тамо се не помера. Они и даље живе у држави која их формално урачунава, а суштински не дозвољава да буду урачунати. Институционални оквир који би то променио постоји на папиру 13 година. У пракси не постоји. И то је најдубље лице кризе.

У оваквом контексту, политика Србије је јасна и доследна. Заштита српског народа на Косову и Метохији не зависи од политичких циклуса у Приштини, већ почива на институционалној борби, међународном праву и сталном дипломатском присуству. Та политика се води стрпљиво, без наглих заокрета, без илузија, али и без одустајања. Председник Вучић, потпредседник Владе Дачић и сви други државни актери поручују исту ствар: без Заједнице општина нема стварног решења, и Београд сваки разговор у Бриселу враћа управо на ту тему. То није питање стила, то је питање супстанце.

Зато се питање изборног дана не своди само на то ко ће освојити Приштину. Право питање је да ли ће политички систем у Приштини, ма ко да га води, бити приморан да прихвати оно што је деценијама одбијао да призна. Курти може да остане или оде. Османи може да ојача или ослаби. Без Срба се више не може владати.

Елек: Српска листа је последња линија одбране свих Срба на КиМ

Српска листа одржала је јуче скуп уочи избора на КиМ, у недељу скуп у Лепосавићу, у Дому културе „Сава Дечанац”, а носилац листе и председник ове странке Златан Елек је поручио да је „Српска листа бедем и последња линија одбране свих Срба на Косову и Метохији”, наглашавајући да „ово нису избори, већ референдум где је на једној страни држава Србија и Српска листа под редним бројем 119, а на другој петоколонаши и издајници”. Кандидат за посланика Славко Симић, који је и потпредседник Српске листе и делегиран је из Лепосавића, казао је да је „7. јун дан када лешинаре треба да победимо и зауставимо”, и то је „дан када треба Куртију и Рашићу да покажемо да верујемо у себе, да покажемо свима који су желели да нестанемо да смо ту, да ћемо остати и опстати”. И потпредседник Српске листе и кандидат за посланика Игор Симић је са говорнице казао да „не можемо да завршимо пројекте које планирамо да спроведемо, осим ако не освојимо свих десет мандата”, а „победа није потребна због Српске листе, већ због српске деце и везе са Србијом”. „Време је да не дозволимо да нас деле”, поручио је Игор Симић.