Америка се ослобађа воук вируса

Данијел Голдхаген, амерички политиколог, објавио је 1996. године књигу „Хитлерови вољни џелати” с тезом да су обични Немци не само нацистички функционери него народ као целина били свесни и добровољни учесници Холокауста због специфичног „елиминационистичког антисемитизма”, културно уграђеног у немачку цивилизацију. Теза је била сензационална, али на срећу је брзо академски дискредитована. Голдхаген је мешао индивидуалне злочине са колективном културном детерминацијом, игноришући контрадикторне доказе. Конструисао је колективну кривицу тамо где постоји сложена историјска динамика. Исти механизам ауторитарна воук идеологија, која уместо науке намеће социјалне конструкције, Америци је као доминантни историјско-аналитички оквир двадесетих година овог века наметнула критичну теорију и критичну расну теорију (Critical Race Theory). Иста логика колективне кривице, исти метод етикетирања читавих заједница кроз инхерентну патологију, исто игнорисање компаративних пракси (расизам и робовласништво су глобалне појаве кроз историју на пример) као код Голдхагена.

Последњих година Америка се отрежњава последица од воук вируса. Укида се критична расна теорија, одустаје се од родне „флуидности”, давања деци лекова који блокирају њихов пубертет док се не „одлуче” ког ће пола да буду. Утицајне демократе, главни јавни актери промоције воук аутократије и острахизма, престају да сигналиризирају своје врлине истичући које су „њихове заменице”, мушкост је поново еволутивна категорија и прихватљива особина. Одустајање од воукеизације Америке најбоље се види кроз профиле демократских кандидата у примарним изборима за јесење међуизборе и изборе за гувернере и градоначелнике великих градова. У Калифорнији, где је воукеизам помодарство пустило дубоке корене, постоји вероватноћа да и нови гувернер и нови градоначелник Лос Анђелеса буду републиканци. Бирачи су рекли доста терминалној фази воукеизма – суицидалној емпатији, о којој је овде било речи, која води директно у аутодеструкцију друштва.

Српски аутошовинизам је директни производ клијентелистичке квазинаучне „елите” српског цивилног друштва, бледе копије америчког вокеизма. Она је годинама донаторски помагана од структура чије се праксе у Америци коначно демонтирају. Воук методе на Балкану примењују се да би се остварили скривени партикуларни циљеви попут независности Косова, а не само да би се исправиле социјалне неправде. Не либи се зато да се користи на другим местима већ канселоване, Голдхагенове методе сатанизовања Срба и Србије.

Изјаве Марије Васић и Кокана Младеновића су последњи примери овог процеса. Подсетимо, Васићева, професорка социологије у новосадској гимназији, коментаришући редове верника испред Храма Светог Саве који чекају да целивају Часни појас Пресвете Богородице, изјавила је да је то „чист фетишизам” и „један од најпримитивнијих магијско-паганских обичаја”. У вечерњој политичкој емисији успела је, у патетичној намери да се представи као ауторитет и експерт, да спомене и Де Бросеса и Диркема. Истовремено, редитељ Кокан Младеновић стотине хиљада тих верника упоредио је са публиком Марка Перковића Томпсона, певача чије се име везује за глорификацију усташког покрета, све под етикетом „клерофашистичке државе”.

Фетишизам је реч која на прву лопту асоцира на сексуалне инклинације, на предмете који замењују особу или однос, неретко на патолошку фиксацију. Васићева тај термин примењује на праксу православних верника који мирно стоје у реду, не узнемиравају никога, не блокирају саобраћај, не шире говор мржње, не изручују цистерне фекалија ни на који објекат. Стоје у реду и чекају да конзумирају своју слободу вероисповести и њено јавно практиковање, тековине либерализма који нам је донео и концепт људских права. Када се верска пракса једне заједнице јавно етикетира као примитивна и патолошка, то није либерални критички став, већ негација либерализма и српска аутошовинистичка верзија воук тоталитаризма. Де Бросес, француски путописац, кога Васић наводи као научни ауторитет, у озбиљној антропологији већ деценијама стоји као опомињући пример колонијалне епистемологије, не као референтна тачка. Сковао је појам фетишизам од португалског feitiço како би описао афричке култне праксе које европски колонијални посматрач није разумео и према којима је а приори био супериоран. Васићева, вероватно тенденциозно, изоставља оно што је код Диркема централно, да постоји иста фундаментална структура која стоји иза свих религија без изузетка – разлика између сакралног и профаног. Сваки предмет може постати сакралан. Хришћанска реликвија, аустралијски тјурунга, будистичка шарира, јеврејска мезуза, све су то, у Диркемовој аналитици, структурно еквивалентне појаве.

Васићева је у једном даху у једној политичкој емисији употребила и Де Бросеса и Диркема, колонијалног класификатора и његовог имплицитног критичара, као сагласне сведоке исте тезе. Она описује праксу целивања реликвије као „приписивање натприродних својстава предметима и веровање у њихове натприродне моћи”. Јован Дамаскин, теолог који је у осмом веку бранио поштовање икона од иконокластичких напада, поставио је дистинкцију која је и данас теолошки оперативна: част дата икони или реликвији прелази на онога кога предмет представља или с чим је био у контакту. Предмет нема иманентну, њему својствену натприродну силу. Верник који целива појас не верује да појас има моћ – верује да је појас веза ка Богородици.

Васићева не помиње мезузу, свитак с текстом Торе који се ставља на довратак и носи заштитну функцију нити Црни камен у Меки који муслимански верници целивају током хаџа иако су у питању идентичне праксе и структура односа према светом предмету. Не помиње и будистичке реликвије, Зуб Буде у Кандију, шарире, остатке кремације просветљених монаха, предмет култног поштовања у целој југоисточној Азији, нити хиндуистички Мурти, кипове у које верници верују да божанство буквално улази и живи.

Арсенал термина које је Васићева испалила – фетишизација, примитивни обреди, магијско-паганско извучен је из позитивистичке социологије 19. века која је одавно проблематизована због свог колонијалног порекла. Васићева је у свом наступу демонстрирала селективну ерудицију у служби унапред донесеног закључка о верницима СПЦ, који чине велику већину становника Србије и Срба у свету, чисту голдхагенизацију. Младеновићева оцена да верници пред храмом нису слободни јер им се не нуди „нормалније веровање” је патернализам у најчистијем облику, такође у функцији голдхагенизације. Маса не зна шта јој треба. Кокан Младеновић зна. Колонијални антрополози су бар имали теренско искуство.

Иако патетичне, ове изјаве нису безазлене. Што је крај извеснији, то су потези које поражене структуре чине све радикалнији. Ово се најбоље види ових годину и по дана у Србији. Хрватски европосланик Гордан Босанац, и сам припадник зелене фракције воукеизма која се коначно распада, све је оголио коментаришући нови извештај о ЕП о Србији, који иначе сматра „најпрогресивнијим” телом ЕУ: „Нема ту ничега доброг према Србији.” На срећу „најпрогресивнији” део америчких демократа губи пред остатком странке која сматра да се треба врати ка центру и класним питањима, а не идентитетским политикама и утопистичким визијама. „Званични извештај Стејт департмента упућен Конгресу САД, објављен ове године под називом „United States Policy to Promote Regional Stability and Prosperity in the Western Balkans”, садржи једну реченицу која је важнија од свих грант пријава и која каже да је период америчког nation-buildinga завршен”, како је то лепо приметио наша амбасадор у САД Драган Шутановац. Стрпљење, доследност и пажљива рекалибрација спољнополитичког курса земље су сада кључни.

*Политички аналитичар