Када Београд постане непресушна тема Загреба

Интервју лидера Покрета слободних грађана Павла Грбовића хрватском „Вечерњем листу“ није само још један медијски наступ представника српске опозиције. Он је много више од тога – политичка порука, симболички сигнал и показатељ дубљег регионалног медијско-политичког односа који већ годинама функционише по готово истом принципу.

Када хрватски медији желе да говоре о Србији, они једино бирају саговорнике који ће о сопственој држави говорити најнегативније могуће. Управо зато је интервју у којем Грбовић поручује да „не би мирно спавао“ на месту Александра Вучића и у којем српску власт описује као „радикалско-мафијашки систем“ добио тако велики простор у Загребу.

То није случајност. То је концепт, то је уређивачка политика која траје деценијама.

У хрватском медијском простору постоји јасна матрица: пожељан је сваки српски политичар који ће Србију приказати као нестабилну, а њено руководство као опасност за регион. Такав наратив идеално се уклапа у део хрватске политичке сцене који и даље своју унутрашњу кохезију гради на сталном одржавању политичке дистанце и заједљивости према Београду.

Зато није нимало случајно што се поједини представници српске опозиције у Загребу дочекују готово као медијске звезде. У делу хрватске јавности они постају „пожељни Срби“ – они који потврђују већ постојеће политичке и медијске стереотипе.

И управо ту лежи највећи проблем.

Јер када српски политичар о сопственој држави говори оштро и негативно у хрватским медијима него у Београду, онда се неминовно поставља питање коме је та порука заиста намењена. Српским бирачима или регионалној публици која жели да чује да је Србија „главни проблем Балкана“?

Посебно је симптоматично што се овакви интервјуи појављују у тренутку појачаних политичких тензија у Србији, студентских протеста и све интензивнијих напада на државно руководство. У таквом контексту, медијски простор који хрватски листови дају српској опозицији у Београду се тумачи не као обично новинарство, већ као део ширег политичког притиска и део хибридног рата према Србији.

У власти и делу јавности зато постоји уверење да регионални медији, уз подршку различитих политичких и безбедносних структура, покушавају да активно утичу на унутрашњу политичку сцену Србије. Отуд и све чешће оцене да поједини медијски центри у региону делују синхронизовано и интензивно раде на слабљењу позиције Београда.

Наравно, опозиција има право да критикује власт. То је суштина демократије. Али је суштинско питање где престаје политичка борба, а где почиње политичко позиционирање пред страном публиком која Србију не посматра благонаклоно. Јер у регионалној политици симболи су често важнији од самих речи.

И зато овај интервју није само прича о Павлу Грбовићу. Он је огледало много ширег феномена – потребе дела српске опозиције да међународни легитимитет тражи ван Србије, чак и онда када та подршка долази из медијских и политичких кругова који годинама отворено раде против интереса Београда.

Управо због тога овакви наступи краткорочно могу донети медијску пажњу, али дугорочно носе озбиљан политички ризик – да у очима домаће јавности опозиција почне да делује као политички пројекат који више верује Загребу и страним центрима моћи него сопственим грађанима. То је лоше по опозицију али она то не схвата. Што каже народ - издајник се лако препозна, прво сам а потом и околина га „провали“.