Редови пред светињом и лов на вернике

Србија је чудна земља. Када народ стоји у реду за уље, кажу да је беда.
Када стоји у реду за посао, кажу да је то транзиција. Када стоји у реду пред амбасадом, кажу: „Ево је европска перспектива.”
Али када стоји у реду пред светињом, настаје паника. Као да је прорадио аларм за ванредне ситуације. Пале се црвена светла. Узбуњују се дежурни спасиоци демократије.
„Клерикализација”, „мрачњаштво”, „средњи век”, „теократија”, „затуцаност”. „Како је могуће да људи још верују?” Било је ту понешто и о фетишизму. На лицима појединих коментатора опште праксе видело се нескривено чуђење. Они су ваљда помислили да је религија одавно смештена у музеј друштвених појава, између парне локомотиве, писаће машине и српског фудбала!
Да човек не зна о чему је реч, помислио би да је патријарх распустио парламент, укинуо изборе и наредио да се буџет усваја на литургији. И да је Свети архијерејски синод преименовао у владу.
А колико је познато, није.
Догодило се нешто много веће. Народ је дошао сам. Е, то се већ у Србији одувек детектује као највећи проблем.
Народ је прихватљив у овим крајевима док се своди на статистичку категорију. Док се рачуна на проценат и док је фокус-група. Док је сведен на линију графикона који личи на ЕКГ са аритмијом. Уобичајени налаз просечног српског срца! Али чим народ постане стваран и аутентичан, почињу компликације.
Јер такав народ, ма како мислили да је лаковеран, не верује авансно у лажне богове модернизације. Тако смо ових дана били сведоци необичног призора реке људи, стотине хиљада грађана, свакако више од пола милиона њих. Да не улазим овде у замку пребројавања људи који нису дошли због концерта, субвенција, или политичара. Нико их није натерао. Нико им није обећао радно место. Нису дошли ни на преврат. Дошли су због светиње. И управо је то произвело толику количину нервозе. Не зато што је ред био исувише дуг и траје данима. Него зато што је био добровољан!
Савремени човек је склон да поверује у све. У хороскоп, у енергетске вибрације, у кристале, у комуникацију са свемиром, у то да је измишљен лек против ћелавости, у терапију звуком. И све је то дозвољено, све је прогресивно. Можете бити активиста, еколошки борац, пацифиста, веган, анархиста или обожавалац нордијског шаманизма. Мора да их негде има и да су основали НВО. Ако нису, нека потрче. Само је сумњиво бити верник и православац у већем броју од троје, јер то већ личи на „православну џамахирију”.
Све је израз слободе, само је православна вера често предмет посебне врсте социолошке забринутости. Тада се уобичајена толеранција претвара у издавање дијагнозе верницима. О Цркви да не говорим. Другим речима, сви имају право на своја уверења, осим оних који по мишљењу мањине у односу на огромну већину имају – погрешна уверења. Заиста, да се човек прекрсти!

Тај парадокс заслужује озбиљно проучавање. Како се догодило да они који себе представљају као браниоце плурализма често показују најмање разумевања за верски плурализам? Како је могуће да се слобода изражавања слави све док не поприми облик крста, иконе или молитве?  
Када десет људи оснује егзотични духовни покрет, то је плурализам. Када 100.000 људи целива светињу, то је проблем. Када мањина јавно исказује своје ставове, то је храброст. Када већина јавно покаже верски и национални идентитет, то је опасност. Овде се већ не налазимо на терену логике, већ идеологије. А идеологије имају једну заједничку особину. Не воле конкуренцију. Посебно не ону која траје дуже од њих.
Црква је, хтели то неки да признају или не, преживела царевине, ратове, револуције, диктатуре, окупације и политичке експерименте. Надживела је многе који су јој написали политичке умрлице.
И зато се ред људи данас не доживљава само као величанствени верски догађај без иједног инцидента, без гурања преко реда, без међусобних увреда, без политичких парола. Само древна тишина која као да је допутовала из давних времена и остала да лебди изнад Храма Светог Саве и ближих и даљих улица у којима мирно чекају радни људи и грађани.
Та истина је некима неуобичајено непријатна. Као наводни доказ да друштво није испало онакво како је пројектовано.
Ако се сложимо да постоје Србија из конференцијских сала, са панела, и Србија из црквених порти, Србија из истраживања јавног мњења и Србија из реда пред светињом, сложићемо се да оне нису исте. То је оно што изазива нервозу и благо чуђење мањинских такозваних елитистичких група.
Није проблем у часном појасу Пресвете Богородице, највећој православној и једној од највећих хришћанских светиња, и људима који од Мајке свих нас и Онога траже благослов. Није проблем ни у Цркви. Проблем је то што је неко поново видео народ какав јесте: без преводиоца и без идеолошког титловања!
А народ је, као и много пута у историји, урадио оно што највише нервира пројектанте друштвеног инжењеринга. Људи се нису уклопили у очекивања. Нису статирали по написаном сценарију. Једноставно су дошли. Мирно, стрпљиво, достојанствено, готово без жамора. И стали у ред.
У земљи у којој су гужве углавном пред благајнама, кладионицама и шалтерима можда је управо то највећа јерес. Испоставило се да постоји још нешто због чега људи чекају, а да се не може купити. Зато је и занимљиво како се страхови мењају.
Некада су људи страховали од тенкова. Данас страхују од тамјана. Некада су опасност представљале армије. Данас је опасност човек са бројаницом.
Некада су претња били пучеви. Данас су претња литургије. То је стара бољка дела овдашње интелигенције, углавном потомака оних који су се клањали култу једног вештог маршала и дрвеној или металној палици, зависи од дизајнера, која је путовала из руке у руку омладинаца и омладинки читавом земљом, а они су се клањали том маршалу свих родова војски и тој палици, као паганском култу са петокраком. Отуда толико чуђење оних обичних људи из редова: зашто се њихови критичари понашају као да је 1944. година, касна јесен!
Чуде се зато што знају зашто су дошли и зато што знају и шта траже. Зато што знају шта их покреће. Зато што су отишли да чекају више од десет часова, многи са малом децом у наручју.
Шта ћемо сада са онима који су годинама објашњавали да ће религија нестати и да је то само питање времена? Да ће тржиште, интернет и глобализација завршити посао са Свевишњим?   
Али што је више технологија напредовала, људи су постали гладнији смисла. Што су људи затрпани са све већом лавином информација које воде у бесмисао и неуротичност, то имају више питања. Што је више виртуелне повезаности на друштвеним мрежама, све је више усамљености.
Тако је створен занимљив парадокс. Они који највише говоре о повратку у средњи век, покушавајући да објасне по њима необјашњиво, звуче изузетно средњовековно. Деле свет на просветљене и непросвећене, на исправне и погрешне, на подобне и неподобне.
Живот је, заправо, много једноставнији. Људи настављају да верују, да се крсте, да посте, да славе славе, да крсте децу, да се венчавају у цркви, да обилазе манастире, да пале свеће, да траже утеху и радост тамо где верују да је могу пронаћи.
Зато су редови за добијање благослова од древне реликвије, донете са Свете Горе из манастира Ватопед, за свако поштовање и дивљење. Зато што разбијају једну велику заблуду нашег времена. Да су људи спремни да живе само због новца и да су постали модерни робови потрошачког друштва. Да им је довољан само екран, на телефону или телевизору. Да смисао траже у затрпавању кредитима и да им се живот свео да спавају, како би могли да раде.
Али и такав човек никада није постао само зомби новог доба. Он је у редовима тражио припадност и смисао, памћење и наду. Нешто веће од себе.
Можда зато колоне пред светињом нису биле само верски догађај. Можда су биле подсетник да Србија није настала јуче, да није почела са друштвеним мрежама, да није почела са невладиним сектором, да није створена политичким маркетингом.
Оваква каква је траје од памтивека, са својим манама, са својим заблудама, победама и поразима, са својим поделама. Али и са својим веровањима.
Таква Србија појавила се ових дана пред светињом. Без позивнице, без кампање, без режије. Дошла је неорганизована, непредвидива, тврдоглава и аутентична.
Као и увек, во вјеки вјеков!