Це­на јед­ног пи­та­ња

Сен­ка Д. Па­вло­вић Чо­трић*

Ин­ци­дент ко­ји се до­го­дио 7. ју­на на три­би­ни гра­ђан­ске ини­ци­ја­ти­ве „Про­Глас” у те­а­тру „Ка­пи­тол” у не­мач­ком гра­ду Офен­ба­ху у јав­но­сти је од­мах до­че­кан кроз ма­три­цу по­ли­тич­ког и ме­диј­ског ра­та у Ср­би­ји. Овај до­га­ђај је, за­пра­во, ука­зао на ду­бо­ку про­грам­ску пра­зни­ну и агре­сив­ну ис­кљу­чи­вост оних ко­ји се де­кла­ра­тив­но за­ла­жу за де­мо­кра­ти­ју и то­ле­ран­ци­ју, те су за­то по­жу­ри­ли да ин­ци­дент пред­ста­ве као „уна­пред ре­жи­ра­ну про­во­ка­ци­ју” са ци­љем да се ком­про­ми­ту­ју го­вор­ни­ци на би­ни.

Прем­да су ор­га­ни­за­то­ри ску­па на­кнад­но по­ку­ша­ли да при­пи­шу уло­гу про­фе­си­о­нал­ног оме­та­ча Зо­ра­ну Ви­це­ла­ре­ви­ћу, ду­го­го­ди­шњем но­ви­на­ру и фо­то-ре­пор­те­ру днев­ног ли­ста „Франк­фурт­ских ве­сти”, чи­ње­ни­це су, у ње­го­вом слу­ча­ју, ли­ше­не би­ло ка­кве по­ли­тич­ке ми­сти­фи­ка­ци­је. Ви­це­ла­ре­вић је на по­ме­ну­ту три­би­ну под на­зи­вом „Без те­бе не­ма ни нас” до­шао би­ци­клом, као гра­ђа­нин Офен­ба­ха, уред­но ку­пив­ши ула­зни­цу ко­ја је ко­шта­ла два­де­сет евра. Ни­је тра­жио но­ви­нар­ску акре­ди­та­ци­ју, ни­ти је по­ку­ша­вао да се са­кри­је иза про­фе­си­о­нал­ног иму­ни­те­та. Ка­да је до­шао ред на пи­та­ња из пу­бли­ке, Ви­це­ла­ре­вић је по­сту­пио по свим узу­си­ма при­стој­ног ди­ја­ло­га. До­био је ми­кро­фон од мо­де­ра­то­ра Фи­ли­па Швар­ма, пред­ста­вио се пу­ним име­ном и пре­зи­ме­ном, на­вео сво­ју про­фе­си­ју и без ика­кве жур­бе и по­ви­ше­ног то­на по­ста­вио два пот­пу­но ле­ги­тим­на пи­та­ња: „За­што сма­тра­те да смо ми из ди­ја­спо­ре кри­тич­на ма­са?” и „Ко­ји је ваш про­грам? За­што би­смо ми, ко­ји ни­смо ћа­ци и ни­смо за Ву­чи­ћа, гла­са­ли за вас?”

Од­го­вор на ње­го­во пи­та­ње ни­је сти­гао са би­не, већ из хи­сте­рич­не ре­ак­ци­је пу­бли­ке. Уме­сто ар­гу­мен­то­ва­не рас­пра­ве, усле­ди­ло је гла­сно не­го­до­ва­ње, зви­жду­ци и пре­ка пре­су­да ма­се. Ви­це­ла­ре­ви­ћа су за­тим дво­ји­ца му­шка­ра­ца гру­бо, уз чу­па­ње, фи­зич­ки из­не­ла из са­ле. Пре­ма све­до­че­њу са­ме жр­тве, на­си­ље се на­ста­ви­ло и из­ван ви­до­кру­га ка­ме­ра, где је за­до­био два удар­ца у пре­де­лу ока.

Ре­ак­ци­ја шо­у­ме­на и јед­ног од кључ­них го­вор­ни­ка три­би­не Зо­ра­на Ке­си­ћа у тим тре­ну­ци­ма би­ла је симп­то­ма­тич­на за ду­бо­ки јаз из­ме­ђу са­лон­ског за­ла­га­ња за људ­ска пра­ва и по­ли­тич­ке ствар­но­сти. Ке­сић је са би­не, нај­пре, за­хва­лио на пи­та­њу, упу­тив­ши де­кла­ра­ти­ван апел да се на­си­ље пре­ки­не. На Ви­це­ла­ре­ви­ће­во пи­та­ње о ди­ја­спо­ри од­го­во­рио је шту­ро, под­се­ћа­ју­ћи да је о то­ме би­ло ре­чи то­ком три­би­не, а на спор­но пи­та­ње о про­гра­му, ис­та­као је да „Про­Глас” не­ма про­грам, јер ни­је по­ли­тич­ка стран­ка. Ме­ђу­тим, чо­век ко­ји је пи­та­ње по­ста­вио, ни­је до­че­као да чу­је од­го­вор, јер је већ био бру­тал­но из­ба­чен из са­ле, што се ја­сно ви­ди на ви­део-сним­ци­ма са ове три­би­не.

Ка­сни­је го­сто­ва­ње Зо­ра­на Ке­си­ћа у ју­тар­њем про­гра­му на те­ле­ви­зи­ји Н1 до­дат­но је осве­тли­ло ду­бо­ко не­ра­зу­ме­ва­ње и од­су­ство ем­па­ти­је по­ли­тич­ких ели­та пре­ма по­је­дин­цу. Он је нај­пре у свом са­ти­рич­ном ма­ни­ру по­ку­шао да ре­ла­ти­ви­зу­је ин­ци­дент, ша­ле­ћи се пред во­ди­тељ­ком ка­ко је „он лич­но пре­био по­је­ди­не љу­де у пу­бли­ци” (на­во­де­ћи ко­га и за­што), што је тре­ба­ло да по­слу­жи као иро­ни­чан од­го­вор на кон­крет­не оп­ту­жбе јав­но­сти, али и пред­сед­ни­ка др­жа­ве ко­га спо­ми­ње у свом го­сто­ва­њу. Ипак, су­о­чен са чи­ње­ни­цом да је Ви­це­ла­ре­вић пре­тр­пео фи­зич­ко на­си­ље, Ке­сић је био при­ну­ђен да про­ме­ни на­ра­тив, јав­но се из­ви­ни и при­зна да у по­ста­вље­ном пи­та­њу ни­је би­ло ни­чег увре­дљи­вог. Ме­ђу­тим, то на­кнад­но из­ви­ње­ње не мо­же да по­ни­шти чи­ње­ни­цу да је на са­мом до­га­ђа­ју ме­ха­ни­зам лин­ча ма­се пу­штен у рад без ика­кве за­др­шке.

Зо­ран Ви­це­ла­ре­вић је пла­тио це­ну у ви­ду те­ле­сних по­вре­да са­мо за­то што је на­глас из­го­во­рио оно што ми­сли зна­ча­јан број на­ших гра­ђа­на у ра­се­ја­њу, ко­ји од­би­ја­ју да сле­по пра­те про­гла­се са­мо­зва­не по­ли­тич­ке и кул­тур­не ели­те. Ње­гов ис­каз „Ни­сам за Ву­чи­ћа, али за­што бих гла­сао за вас?” за­пра­во је раз­об­ли­чио сав бе­сми­сао и про­грам­ску пра­зни­ну ини­ци­ја­ти­ве „Про­Глас”. По­ка­за­ло се да гру­па­ци­ја, ко­ја се јав­но­сти ну­ди као не­ка­ква мо­рал­на и де­мо­крат­ска ал­тер­на­ти­ва, за­пра­во не тр­пи ни­ка­кво кри­тич­ко ми­шље­ње ни­ти има од­го­во­ре на еле­мен­тар­на пи­та­ња гра­ђа­на. Уме­сто ар­гу­ме­на­та, по­ну­ди­ли су си­лу, по­ка­зу­ју­ћи ти­ме да је сва­ка при­ча о њиховој то­ле­ран­ци­ји и европ­ским вред­но­сти­ма са­мо фа­са­да иза ко­је се кри­је агре­сив­на ис­кљу­чи­вост пре­ма соп­стве­ном на­ро­ду.

Слу­чај из Офен­ба­ха за­то пред­ста­вља озбиљ­ну опо­ме­ну и ого­ља­ва па­ра­докс оних ко­ји сва­ко­днев­но оп­ту­жу­ју дру­гу стра­ну за на­вод­но на­си­ље док исто­вре­ме­но њи­хо­ве при­ста­ли­це при­ме­њу­ју ме­то­де пре­ког су­да. Исти­на на­ла­же да се ства­ри на­зо­ву пра­вим име­ном: у Офен­ба­ху ни­су би­ли угро­же­ни го­вор­ни­ци на би­ни, ни­ти је ме­та био „Про­Глас”. Та­мо је жр­тва био оби­чан, сло­бод­но­ми­сле­ћи чо­век, а ви­нов­ник је агре­сив­ни ме­ха­ни­зам оних ко­ји би да упра­вља­ју Ср­би­јом, док у прак­си ни­су у ста­њу да обез­бе­де еле­мен­тар­ну без­бед­ност и пра­во на реч чак ни на соп­стве­ној три­би­ни у ди­ја­спо­ри.

*Спе­ци­ја­ли­ста по­ли­ти­ко­лог за ме­ђу­на­род­не по­сло­ве