У лов и дрм!

Ни­је пи­та­ње да ли би не­ко до­пу­стио да му ар­хе­о­лог, на при­мер, опе­ри­ше жуч­ну ке­су, пра­во је пи­та­ње да ли би не­ко­ме, да је ар­хе­о­лог, уоп­ште па­ло на па­мет да не­ко­га опе­ри­ше. По­сто­је про­фе­си­је у ко­ји­ма је ве­ро­ват­но­ћа да се на­не­се не­по­сред­на и не­рет­ко не­по­пра­вљи­ва ште­та дру­гом ли­цу ве­ли­ка. За­то је нео­п­ход­но ве­ли­ко зна­ње и ис­ку­ство да се та­кви ис­хо­ди из­бег­ну, па се ла­и­ци, осим ако су шар­ла­та­ни и хох­шта­пле­ри, у та­кве по­сло­ве не упли­ћу ни ка­да их сти­цај окол­но­сти на то на­те­ра, већ их пре­пу­шта­ју они­ма ко­ји су за то струч­ни.

Слу­чај о ко­јем при­по­ве­дам до­вео је јед­ног ар­хе­о­ло­га у си­ту­а­ци­ју да про­це­њу­је до­ка­зе и од­ме­ра­ва ка­зну по при­ја­ви за ко­ју је углед­ни прав­ник, на осно­ву свог ви­ше­де­це­ниј­ског ис­ку­ства и пре­гле­да ар­хи­ве слич­них си­ту­а­ци­ја, од­мах­нуо ру­ком и ре­као да је то „не­што с мле­ком”. Но, оно што је за ис­ку­сног прав­ни­ка нон­сенс, за на­шег ар­хе­о­ло­га је би­ло до­вољ­но да уста­но­ви да је у кон­крет­ном слу­ча­ју „не­сум­њи­во утвр­ђе­на” чи­ње­ни­ца. Ако се бу­де до­след­но др­жао сло­ва за­ко­на, ка­ко то под­но­си­о­ци при­ја­ве тра­же, и ако са­му при­ја­ву тре­ти­ра као што је већ учи­нио, као не­сум­њив до­каз, ту­же­ном сле­ду­је от­каз о ра­ду. Уко­ли­ко, ме­ђу­тим, на осно­ву свог ар­хе­о­ло­шког ис­ку­ства про­це­ни да по­сто­је од­ре­ђе­не олак­ша­ва­ју­ће окол­но­сти, он­да би та ка­зна мо­гла би­ти и бла­жа.

Да по­ја­сни­мо, ов­де ни­је реч о при­чи из 1945. го­ди­не, ка­да су, у не­до­стат­ку прав­ни­ка и од­су­ству прав­не др­жа­ве, ре­во­лу­ци­о­нар­ни су­до­ви на чи­јем че­лу су би­ли бив­ши по­ли­тич­ки ко­ме­са­ри удар­них бри­га­да по крат­ком по­ступ­ку су­ди­ли и пре­су­ђи­ва­ли ко је са­ра­ђи­вао са оку­па­то­ром, ко је го­во­рио про­тив на­ро­да, др­жа­ве и ре­во­лу­ци­је, јед­ном реч­ју, ко је не­при­ја­тељ на­ро­да. Не, ово је са­свим та­зе при­ча ко­ја се де­ша­ва на Уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду на не­ка­да сло­бо­дар­ском Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту. Је­ди­на слич­ност са 1945. је то што су да­на­шњи ту­жи­о­ци и су­ди­је иде­о­ло­шки ис­прав­ни и за­слу­жни уче­сни­ци шућ­му­ра­сте ре­во­лу­ци­је.

Вра­ти­мо се за­то у до­ба са­да­шње. Не­ко ће ре­ћи, ако је све по за­ко­ну, шта ту има да се при­ча, пу­сти­мо ин­сти­ту­ци­је да ра­де свој по­сао. Та­ко, на при­мер, јав­но раз­ми­шља је­дан од под­но­си­ла­ца при­ја­ве о ко­јој је реч.

За­и­ста, за­кон пред­ви­ђа мо­гућ­ност да ру­ко­во­де­ћи ор­ган ди­сци­плин­ски ка­зни осо­бе ко­је оне­мо­гу­ћа­ва­ју нор­ма­лан рад фа­кул­те­та или зло­у­по­тре­бља­ва­ју по­ло­жај за сти­ца­ње од­ре­ђе­не ко­ри­сти. За­кон, ме­ђу­тим, не пред­ви­ђа да се ње­го­ве од­ред­бе ши­ро­ко и на­ка­рад­но ту­ма­че за по­тре­бе по­ли­тич­ких и лич­них об­ра­чу­на. По­себ­но не пред­ви­ђа да се као „не­сум­њи­ви до­ка­зи” за то упо­тре­бља­ва­ју, на при­мер, сен­за­ци­о­на­ли­стич­ки на­сло­ви из днев­них та­бло­и­да. У су­прот­ном би чи­та­ва упра­ва тог фа­кул­те­та већ одав­но до­би­ла от­каз.

Ипак, по­ми­сли­ће до­бро­на­мер­ни чи­та­лац да ту не­што мо­ра да има. Не би ваљ­да не­ко без раз­ло­га ди­сци­плин­ски го­нио љу­де. Исти­на, што би ре­као брат Ђу­ра: „У нас у се­лу кад год не­ко не­ко­га мр­зи, са­мо га по­зо­ве у лов и … дрм!” Е, та­ко се и на фа­кул­те­ту са­мо под­не­се ди­сци­плин­ска при­ја­ва и … дрм! У кон­крет­ном слу­ча­ју, ко­ли­ко сам упо­знат, лич­на мр­жња ни­је основ­ни мо­тив. Она је, мо­жда, мо­ти­ви­са­ла јед­ну или две осо­бе. Реч је о они­ма ко­је сва­ко као крст ву­че на гр­ба­чи чи­тав жи­вот. Оне што се као ви­рус хер­пе­са или чир на до­њим ле­ђи­ма за­па­те ко зна ка­да, па се увек по­ја­ве ка­да опад­не иму­ни­тет или се по­ја­ви но­ви ви­рус. Но, у кон­крет­ном слу­ча­ју, што би се ре­кло у фил­мо­ви­ма, „ни­шта лич­но”. По­сао на фа­кул­те­ту је по сво­јој при­ро­ди и на­чи­ну на ко­ји је ор­га­ни­зо­ван та­кав да се љу­ди у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва, сре­ћом, и не по­зна­ју. Ствар је, да­кле, ду­бља и, што би се ре­кло, прин­ци­пи­јел­но не­прин­ци­пи­јел­на.

Ин­тер­ак­ци­о­ни­стич­ка те­о­ри­ја, на при­мер, твр­ди да је пре­ступ дру­штве­на кон­струк­ци­ја, оно што моћ­не гру­пе озна­че као пре­ступ ка­ко би фо­ку­си­ра­ле дру­штво и окру­же­ње на ре­ак­ци­ју пре­ма по­чи­ни­о­цу. Не­ки дру­ги ауто­ри го­во­ре о сим­бо­лич­ком на­си­љу ка­да моћ­не гру­пе по­ку­ша­ва­ју да на­мет­ну свој по­глед на свет, вред­но­сти и нор­ме као је­ди­не ис­прав­не и при­род­не, а то чи­не ко­ри­сте­ћи и зло­у­по­тре­бља­ва­ју­ћи прав­ни си­стем.

Ов­де је, да­кле, реч о то­ме да јед­на моћ­на гру­па по­ку­ша­ва да се об­ра­чу­на са не­ким ко у ду­жем вре­мен­ском пе­ри­о­ду до­во­ди у пи­та­ње њен, ина­че сум­њив, ле­ги­ти­ми­тет. Моћ те гру­пе огле­да се у спо­соб­но­сти да ани­ми­ра од­ре­ђе­ни број сту­де­на­та и суп­тил­но упра­вља њи­хо­вим по­ступ­ци­ма; да бло­ка­ду фа­кул­те­та пред­ста­ви као де­ло сту­де­на­та ко­је они са­мо ма­те­рин­ски и очин­ски по­др­жа­ва­ју; да ве­ћи­ну за­по­сле­них убе­ди да је бло­ка­да фа­кул­те­та мо­ра­лан, а исто­вре­ме­но и по­ли­тич­ки про­пул­зи­ван чин; и да на­кон све­га, ка­да ствар и ака­дем­ска го­ди­на де фак­то про­пад­ну, оста­ну не­ка­жње­ни. Па шта је за та­ко моћ­ну гру­пу ма­ни­пу­ла­то­ра да од би­ло че­га на­пра­ве слу­чај ко­ји у сен­ку ба­ца чак и нај­тра­гич­ни­је до­га­ђа­је ко­ји­ма су са­ми ку­мо­ва­ли?

Но, бу­ди­мо бла­ги, ма­да ре­во­лу­ци­ја то од њих зах­те­ва, ни­је реч о без­ду­шним и сви­ре­пим љу­ди­ма. Ни­је да ни­су сла­ли упо­зо­ре­ња, али ка­да ни­су уро­ди­ла пло­дом, ре­ши­ли су да не­по­ћуд­ни­ка по­зо­ву у лов и дрм. На­рав­но, то што се та­кве од­лу­ке по пра­ви­лу на су­ду по­ни­шта­ва­ју њих не за­ни­ма. Не­ће они на­док­на­ди­ти ште­ту са ка­ма­том из соп­стве­ног џе­па, ни­ти ће ико од њих, са­кри­вен иза гру­пе, би­ти лич­но од­го­во­ран. Ва­жни­је од све­га је да се њи­хов по­гла­ви­ца при­ка­же као пра­ва жр­тва, а не, исти­на не­вољ­ни, са­у­че­сник у тра­ге­ди­ји. Ва­жни­је је да се по­ша­ље по­ру­ка сви­ма ко­ји не ми­сле као они да сво­је ми­шље­ње за­др­же за се­бе. Ва­жни­је је, уоста­лом, да се не ука­ља оре­ол њи­хо­ве без­гре­шно­сти и бра­ман­ске об­ред­не чи­сто­те.

*Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа