Пробудила се Србија

Обилазим ових дана Србију, баш као и већина страначки виђенијих људи. Идемо од општине до општине, дружимо се са народом по народним саборима испод шатре. Запевамо коју, разменимо мишљење, чујемо једни друге… Што би се рекло, коначно додир са оном правом, истинском Србијом.

Више од годину и по дана та права Србија седела је код куће и згражавала се шта све по улицама чине њихове комшије које су ваљда због очаја, јер су мањина и нису схваћени, одлучили да крену на све или ништа и да вређају све честите домаћине да су заостали, тупави, да су ћаци, сендвичари, крезуби, без мозга, нижа раса, итд.

Дајући себи за право да су само они Богом дани да нас науче шта је то правилно размишљање, шта је праведно, а шта неправедно, шта је исправно, а шта погрешно, ко је елита, а ко примитивац, на сваком месту вређали су и понижавали сваког ко није желео да им се придружи, ко се крстио згражавајући се шта чине они као самопрокламована елита. Тај наш дивни сељак, прави српски домаћин, али за самопроглашену елиту само геџа, како су га поспрдно звали, незнајући да га тако заправо уздижу, а себе као вечите нераднике спуштају, пробудио се и сваког викенда широм Србије излази да се поздрави са нама и да нам каже шта му је на души. Српски домаћин хоће да се пита са оним коме даје поверење, хоће да ти стисне руку, да се пожали или да те похвали, да се са тобом фотографише за успомену, хоће и да искритикује, али најпре хоће да те у очи погледа и да види да си део народа којем он припада.

Не воли наш домаћин оне који немају ни имена, ни презимена, не воли оне који немају програме, не воли оног ко му вређа веру, цркву, породицу, порекло, славну историју. Чак и када је нешто љут на тебе, али те поштује јер си дошао да га чујеш и да са њим седнеш под шатру и запеваш коју уз чашицу ракије. Баш то данас чини свако од функционера владајуће странке, небитно да ли је министар, народни посланик, неки директор, шта год. Сви ми зависимо од српског домаћина коме смо дужни на ноге да дођемо и да са њим седнемо на клупицу под шатром. Заправо, дужни смо да урадимо баш све оно што наша самопроглашена елита никада није чинила, јер њихов свет није српски сељак и домаћин. Он је за њих нижа раса којој би можда требало одузети право гласа како не би реметила планове њих, потомака титоиста који се домогоше станова по центру Београда тако што су им преци отимали имовину од предратне истинске београдске елите коју су претходно стрељали или је отерали на робију.

Руку на срце, овакав вид кампање највише волим. Кад год се избори ближе или кад се распишу, а ја лепо седнем у ауто и кренем од општине до општине, дружим се свуда са народом, како од локалне сеоске или градске кафане, дома културе, сеоске месне заједнице, гостујем на локалној телевизији или радио-станици, али хоћу да људи знају да сам им дошао на ноге и да их поштујем. Хоћу да знају да сам им захвалан за сваки глас који нам пруже и да нисам неко ко је изнад њих, већ напротив, да сам баш део њих. Поведем неретко целу породицу, јер желим да моја деца науче шта је Србија и да виде колико нам је отаџбина лепа, како имамо дивне људе и колико нам је историја славна и величанствена. Најбитније је то што тада схватиш шта заиста значи парола „Србија побеђује”, јер превише смо се бавили и још увек се бавимо пропалим револуционарима чија је једина снага на друштвеним мрежама. Све ван тога они немају суштински никакво упориште.

Рецимо, овог викенда био сам на народном сабору у Брзој Паланци код Кладова. Недавно су у Кладову били локални избори где је излазност била историјска за ту општину, што би се рекло, све што живи у Кладову изашло је да гласа. Резултат је био такав да је 72 одсто гласова освојила Српска напредна странка. Дакле, ту се кампања дискредитовања и омаловажања Вучића није нимало примила, чак напротив. Људи цене то што неко хоће да направи дунавску магистралу, што планира пут преко Мироча и да споји Кладово са Доњим Милановцем, што је уложио у ту општину озбиљна средства, средио тврђаву Фетислам, средио локалне путеве… Веровали или не, али у Кладову је цена квадрата за новоградњу уз Дунав досегла цену од чак 2.000 евра и све се прода. Од некада заборављене Тимочке Крајине и читаве источне Србије, Вучић је направио амбијент да су људи почели да се враћају из дијаспоре и ту да траже посао. Зато, није изненађење када ти људи тамо приђу и кажу – поздравите председника, не дамо ништа за њега да се каже, Србија таквог човека никада није имала. Зато је тих 72 одсто освојених гласова на локалним изборима у условима највеће могуће излазности за Кладово нешто што је заслужено и за поштовање. Слично је и у Неготину, Бору, Мајданпеку.

Квалитет живота, као и животни стандард грађана, увећао се енормно у позитивном смислу и то је нешто што се не може никако избрисати. Зато ти људи нису могли да разумеју зашто неко блокира школе, институције, улице, зашто вређа сваког ко не мисли као они, јер њима је било довољно само да упореде време од пре неких 15 година и данас, те да реално сагледају колико се њихов живот променио у квалитативном смислу. Ти људи су ћутали, рачунали су да ће револуционари у неком моменту да се дозову памети и да ће престати са лудирањем и рушењем сопствене земље, али сада је и њима прекипело. Они су се пробудили и решили су да баш кроз народна окупљања кажу да је доста са глупирањем. То су људи који знају како се води домаћинство, који знају шта је дужност главе куће и да свуда, почевши од породице, преко месне заједнице и локалне самоуправе, па до саме државе мора да постоји на челу домаћин и да постоји неки поредак. Не могу анархија и безвлашће да владају.

Управо је та Србија која је мирно у оном бескрајном реду чекала да целива појас Свете Мајке показала колико је жељна реда и поретка. Жељна је да јој нико више не блокира школе, да јој нико више не блокира факултете, општину, градску кућу, владу, судове, тужилаштва, улице и путеве. То је та Србија која хоће да види да се на пиједестал уздиже породица, српска традиција, српска историја, која жели да види поносног војника, поштованог сељака, судију господина, професора као другог оца или мајку, свештеника који окупља верујуће људе, пуне цркве, пуне читаонице, децу у школама, младе на факултетима и научним центрима.

Можда нам је све ово са покушајем обојене револуције и било потребно као велико искушење, како би сами сагледали јесмо ли способни да превазиђемо најгоре могуће пропагандно зло и да га победимо. Обилазећи Србију и дружећи се са толиким народом јасно је да смо победили, али очи морају широм отворене да буду, јер зло не спава. Лако је мутити воду и народ у заблуду доводити. Сведоци смо колико је та битка исцрпна била у ових последњих годину и по дана, но ово искуство нам је дефинитивно било потребно. Најпре да се сама владајућа странка дозове памети, да покрене талас њеног прочишћења од исквареног света, да крене у озбиљну реформу система и да се реорганизује и у ватру да убаци оне који желе да се боре и који су спремни да оду међу народ. Колико год да је технологија напредовала, колико год да поруке можете упућивати са друштвених мрежа и бити жестоко присутни уз добар маркетинг свуда путем медија који вам се на сваком кораку нуде, ипак је кампања када човека погледаш у очи и са њим се изразговараш још увек непревазиђена и најбоља могућа. Она заправо показује колико те народ цени, колико си способан да истрпиш критику, да чујеш и оно што је неугодно по опцију коју представљаш, људи те упознају какав си човек и најпре то је кампања у којој најреалније може да сагледаш шта Србија истински мисли. Србија, она права домаћинска, заиста се пробудила и одлучно побеђује.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа