Србин по мери „Вијести”

Колумна Жељка Ивановића „Браво, Мандићу”, објављена у подгоричким „Вијестима” под његовим већ одавно истрошеним псеудонимом „Ловац на змајеве”, није још један прилог у дугој историји подгоричких медијских самозаљубљености. Она је, много више од тога, користан документ једне уређивачке свести, једног политичког инстинкта и покушаја да се српска политика у Црној Гори преобликује тако да више не буде самостална, већ употребљива.

Ивановић не хвали Андрију Мандића зато што је као српски политичар нешто изборио за српски народ. У његовој колумни нема стварног интересовања за питање српског језика, за двојно држављанство, за положај Срба у институцијама, за однос државе према Српској православној цркви, за Косово и Метохију, тробојку, нити за било коју тему која чини суштину српског политичког питања у данашњој Црној Гори. Похвала је дошла због уверења да је Мандић, гласањем за измене Закона о статусу потомака династије Петровић Његош, ушао у простор у којем га „Вијести” могу представити као политичара који се постепено удаљава од старе српске линије и приближава моделу Србина прихватљивог њиховом идеолошком свету.

У томе је суштина целог текста. „Браво, Мандићу”, који није аплауз представнику Срба, него аплауз човеку за кога Жељко Ивановић верује да пристаје да буде преобликован у политичара по мери подгоричког грађанско-суверенистичког укуса. Управо зато та колумна заслужује пажњу. Не због патетичних пасажа о Петровићима, нити због накнадне монархистичке осећајности и Ивановићевих историјских поједностављења, већ зато што се у њој види како један утицајан медијски круг замишља идеалног Србина у Црној Гори. Довољно јаког да држи српско бирачко тело под контролом, довољно слабог да не отвори српско питање до краја, довољно институционалног да буде употребљив западним амбасадама и подгоричком естаблишменту, а довољно одвојеног од Београда да постане прихватљив редакцији која српску политику никада није прихватила као равноправан израз једног аутохтоног народа.

Таквог Мандића Ивановић поздравља. Зато Ивановићева похвала није политичка част, већ озбиљно упозорење.

У колумни се председник Скупштине Црне Горе представља као човек који је, после три и по деценије напустио погрешну страну. До јуче је, у Ивановићевој интерпретацији, био део политике коју он везује за „Вучић без алтернативе” и за све оно што је, по његовом мишљењу, Србе претворило у европски проблем. Данас, пошто је НСД подржала закон у којем је остала формулација о српској „насилној анексији” из 1918. године, исти тај Мандић одједном постаје Европљанин, помиритељ, победник, могући стуб будуће власти, па чак и потенцијални премијер. И ето новог политичког кумства Жељка Ивановића над политичким преумљењем Андрије Мандића.

Ивановић Мандићу не приступа као политичком актеру чије потезе треба хладно измерити, већ као самозвани тумач његовог наводног преображаја. Не занима га шта је НСД годинама говорила о 1918. години, шта су њени бирачи очекивали, како се једна странка са српским именом нашла у позицији да гласа за закон у којем остаје квалификација која српску историјску позицију у Црној Гори ставља у оквир суверенистичке оптужнице. Једино што га стварно занима јесте могућност да Мандић буде приказан као политичар који се одваја од Београда, Вучића, старог ДФ-а и тврдог српског наратива.

Ту се открива природа новинарства „Вијести”. Његова примитивност није нужно у форми, мада ни грубости не мањка, него у методи. Сложена национална, црквена и историјска питања своде се на етикете, српска политика на безбедносни и цивилизацијски ризик, а Срби на заједницу која је прихватљива само ако пристане да сопствене интересе изговара језиком туђег одобрења. Српска православна црква, Београд, Косово и Метохија, 1918. година, тробојка, српски језик - све су то, у том уређивачком свету, теме које се не посматрају као природни делови идентитета Срба у Црној Гори, већ као потенцијални докази њихове политичке неподобности.

У томе је дуготрајна матрица „Вијести”. Србин као анационалан грађанин може бити прихватљив, а као такав и као гласач може бити употребљив. Међутим, оног тренутка када српски народ пожели да наступи као политички субјект, са својом историјом, црквом, језиком, симболима и везом са Србијом, уређивачки аларми у тој кући почињу да звоне на сва звона.

Због тога је однос „Вијести” према Мандићу увек био двослојан. Годинама су га представљале као симбол опасног српског фактора, као човека „српског света”, Београда, Вучића, ДФ-а, ревизионизма и свега што, по њиховом мишљењу, угрожава грађанску Црну Гору и њену невину независност. Када је, међутим, процењено да би исти тај политичар могао постати користан као контролисани представник Срба, почела је суптилна операција његове рехабилитације. Не као српског лидера, већ као Србина по њиховој мери.

Та разлика је пресудна. „Вијести” не желе снажну српску политику у Црној Гори, нити Србе који самостално дефинишу своје интересе. Још мање им је прихватљив српски политички субјективитет који не тражи благослов подгоричког, западног и црногорског сепаратистичког круга. Потребан им је политички Србин који ће бити довољно утицајан да амортизује незадовољство српског народа и довољно прилагодљив да не доведе у питање поредак у којем је српско питање стално на маргини. У тој тачки се сусрећу примитивизам „Вијести” и кратковидост политике Андрије Мандића.

Једни добијају српског политичара кога могу да тумаче, хвале, дисциплинују и представљају као доказ да је српска политика прихватљива тек када се одрекне сопствене кичме. Други добија тренутну легитимацију у грађанском, дипломатском и медијском простору, али по цени све тежег питања које се отвара унутар српског народа - шта је стварна добит Срба од политике која толико обраћа пажњу на аплаузе оних који их никада нису прихватили као равноправан политички народ?

На то питање НСД данас нема озбиљан одговор.

Озбиљна политика подразумева контакт, договор, институције и способност да се изађе из ровова. Невоља почиње онда када тактика почне да једе стратегију, када се за тренутну легитимацију жртвује дугорочна позиција народа, када се српској јавности говори једно, а у институцијама гласа за формулације које припадају туђем историјском наративу. У таквом распореду, компромис више није средство борбе, него начин да се заборави због чега је борба уопште вођена. А Мандићев највећи ризик лежи управо у могућности да постане политичар који је „Вијестима” користан, а Србима недовољан.

Уколико га Жељко Ивановић хвали зато што у њему види човека који се удаљава од Београда, Вучића, старог ДФ-а и политике која је годинама носила српско питање у Црној Гори, та похвала би у НСД-у морала да изазове више забринутости него задовољства. У политици, нарочито на Балкану, аплауз оних који су вас деценијама третирали као проблем често вреди мање од њихове критике. Понекад је и опаснији.

Ивановић, као и обично, у свему томе себе види као идеолога. Не као новинара који описује политичку стварност, већ као њеног самозваног архитекту, некога ко Мандићу објашњава где је грешио, када се пробудио, куда треба да иде и како ће завршити као победник. То је стара бољка подгоричке медијске сцене где су поједини новинари одавно престали да се задовољавају новинарством, па су умислили да им припада право да одређују ко сме бити државник, ко националиста, ко Европљанин, ко примитивац, а ко рехабилитовани политички грешник.

Тако и Ивановић у овој колумни не пише о Мандићу, већ покушава да га усвоји. Да му додели нову биографију, нову политичку породицу и нову улогу на црногорској политичкој сцени. Тај манир новинарске луталице и умишљеног идеолога био би само комичан да иза њега не стоји много озбиљнији проблем, уверење да српски народ у Црној Гори нема право да сам одреди своје представнике и своју политику, већ да му се они морају верификовати у редакцијама које су га годинама посматрале као реметилачки фактор.

Посебно је симптоматичан Ивановићев закључак да у Црној Гори нема места за две династије и да Мандић зна која је наша. Та реченица је политичка порука, а питање Петровића у његовој колумни не служи само као прича о имовини, статусу или симболичкој сатисфакцији једној историјској породици, већ постаје носач државног тумачења 1918. године, средство за ново потврђивање старог суверенистичког наратива и начин да се српска историјска вертикала у Црној Гори прихвати само ако се претходно одвоји од Србије, Карађорђевића, Београда и заједничке државне традиције.

Жељко Ивановић је то, изгледа, разумео боље од многих у НСД-у. Зато је и написао „Браво, Мандићу”. Осетио је да је председник Скупштине урадио нешто што „Вијести” могу да представе као раскид са старом српском политиком. Препознао је тренутак у којем један српски политичар, свесно или несвесно, тактички или из уверења, улази у простор у којем више није хваљен због одбране српске позиције, већ због њеног прилагођавања онима који су је годинама оспоравали. Зато је ова колумна корисна и не открива само Ивановића, већ и тренутни положај Мандићеве политике.

Андрија Мандић и НСД морали би да знају да се српска политика у Црној Гори не гради аплаузима Жељка Ивановића. Не гради се тиме што ће „Вијести” једног дана објавити похвалну колумну, а већ следећег наставити да српско питање третирају као реметилачки фактор. Још мање се гради тако што ће се у Подгорици добијати тапшање по рамену за потезе после којих српски народ остаје без јасне, видљиве и трајне политичке добити.

Жељко Ивановић због свега горе побројаног није честитао Андрији Мандићу зато што је овај учинио нешто велико за Србе, већ зато што је урадио нешто што „Вијести” могу да употребе против политике на којој је Мандић годинама градио свој легитимитет. Ако лидер НСД-а то не разуме, онда није надмудрио Ивановића, него је постао главни лик који је уловљен у његовој колумни.