Где је ту правда

Пред Жу­па­ниј­ским су­дом у За­гре­бу 2. ју­на 2026. го­ди­не одр­жа­но је пр­во ро­чи­ште за глав­ни пре­трес у пред­ме­ту про­тив оп­ту­же­них Жив­ка За­гор­ца (80) и Ми­ло­ра­да Да­ви­до­ви­ћа (57), ко­је је, са још 22 Ср­би­на с под­руч­ја Гру­би­шног По­ља, за­гре­бач­ко Жу­па­ниј­ско др­жав­но ту­жи­ла­штво у апри­лу про­шле го­ди­не оп­ту­жи­ло за рат­ни зло­чин про­тив ци­вил­ног ста­нов­ни­штва.

Те­ре­те се да је од ав­гу­ста до ок­то­бра 1991. го­ди­не на под­руч­ју бив­ше оп­шти­не Гру­би­шно По­ље, то­ком ору­жа­ног су­ко­ба, Жив­ко За­го­рац, као је­дан од на­ло­го­да­ва­ца, од­но­сно ко­ман­да­на­та па­ра­вој­них и по­ли­циј­ских је­ди­ни­ца тзв. САО Кра­ји­не, лич­но уче­ство­вао и знао да ње­го­ви под­ре­ђе­ни му­че и уби­ја­ју ци­ви­ле, пљач­ка­ју њи­хо­ву имо­ви­ну и па­ле по­ро­дич­не ку­ће и при­вред­не објек­те. При то­ме За­го­рац ни оста­ли ко­ман­дан­ти ни­су та­ква по­сту­па­ња спре­чи­ли ни су­зби­ли, док је Да­ви­до­вић био ме­ђу при­пад­ни­ци­ма је­ди­ни­ца ко­ји су узи­ма­ли та­о­це, му­чи­ли, зло­ста­вља­ли, пљач­ка­ли и уби­ја­ли ци­ви­ле.

На­кон по­твр­ђи­ва­ња оп­ту­жни­це, За­го­рац и Да­ви­до­вић су ухап­ше­ни по ме­ђу­на­род­ним по­тер­ни­ца­ма ЕУ, из­ру­че­ни Хр­ват­ској и у ме­ђу­вре­ме­ну су по­ступ­ци про­тив њих раз­дво­је­ни на Жу­па­ниј­ском су­ду у За­гре­бу. На­кон што су се из­ја­сни­ли да ни­су кри­ви, пре­трес је од­ло­жен за 24. јун, ка­ко би се од­бра­на ко­ју чи­не адво­ка­ти Сла­ђа­на Чан­ко­вић и Ан­те Но­би­ло из­ја­сни­ла о до­ка­зи­ма ту­жи­ла­штва.

Имао сам при­ли­ку да ви­дим пред­ло­же­не до­ка­зе ту­жи­ла­штва про­тив За­гор­ца. Па­жњу ми је при­ву­као до­каз под на­зи­вом „Тран­скрипт те­ле­фон­ске ко­му­ни­ка­ци­је из сеп­тем­бра 1991. го­ди­не из­ме­ђу пред­став­ни­ка хр­ват­ске по­ли­ци­је и вој­ске из Гру­би­шног По­ља (Ан­те Де­лић, Ту­го­мир Бу­блић) и пред­став­ни­ка ТО Гру­би­шно По­ље (Ра­де Чак­мак)”. Ина­че, Ра­де Чак­мак је та­ко­ђе об­у­хва­ћен пред­мет­ном оп­ту­жни­цом као ко­ман­дант Би­ло­гор­ског од­ре­да на ме­сту дру­го­оп­ту­же­ног, док је За­го­рац, као ко­ме­сар тог истог од­ре­да, пр­во­оп­ту­же­ни, што је са­мо по се­би нон­сенс.

Елем, у је­ку рат­них су­ко­ба не­при­ја­те­љи те­ле­фо­ном раз­го­ва­ра­ју о ло­кал­ним про­бле­ми­ма (стру­ји, во­ди, га­су, за­ро­бље­ни­ци­ма, по­ги­ну­ли­ма и не­ста­ли­ма), што ми је ве­о­ма бли­ско, јер сам и ја био пре­го­ва­рач с не­при­ја­тељ­ским стра­на­ма у том су­ко­бу све вре­ме ра­та. За по­тре­бе овог тек­ста, из при­ло­же­не ко­му­ни­ка­ци­је из­дво­јио сам део раз­го­во­ра из­ме­ђу Ср­би­на Чак­ма­ка и Хр­ва­та Бу­бли­ћа ко­ји осли­ка­ва оп­шту ат­мос­фе­ру у ко­јој се де­ша­ва кр­ва­ви гра­ђан­ски рат.

Бу­блић: Ви сте ју­че ре­кли да је став и циљ Хр­ват­ске, ка­ко ви то на­зи­ва­те, уста­шке вла­де, да се срп­ски на­род ис­тре­би. А ако бу­де­мо за­и­ста ова­ко раз­го­ва­ра­ли, он­да ће се та­ко и ићи, то ће он­да би­ти рат до ис­тре­бље­ња, а ви зна­те да шан­се не­ма­те, да смо ми са­да за­и­ста ја­ки и да има­мо ме­ђу­на­род­ну по­др­шку, да има­мо стра­хо­ви­то на­о­ру­жа­ње. Пре­ти­ти јед­ни дру­ги­ма, то не во­ди ни­ку­да.

Ра­де: Ту не­ма прет­ње, те ва­ше тех­ни­ке што ви има­те ми се ни нај­ма­ње не пла­ши­мо. По­ру­чи то сво­јој го­спо­ди го­ре. А што се ти­че на­шег на­о­ру­жа­ња за ко­је ви ми­сли­те да га има­мо – ла­ко ће­мо, то не­ка оста­не за те­бе, а ви бу­ди­те си­гур­ни да смо ми, ТО и за­пад­на Сла­во­ни­ја, да­ле­ко ја­чи и опре­мље­ни­ји од вас. Кре­ни ода­кле год хо­ћеш. Бу­ди си­гу­ран да је мо­рал код на­ших љу­ди та­кав да – иако ви ка­же­те да ће­те ићи – Ср­би­на и пи­ри­ку ни­ко ни­је за­тро, па не­ће ни ове уста­ше, то ти ја мо­гу ре­ћи отво­ре­но. А ви ће­те се у то лич­но уве­ри­ти. То што ти ка­жеш да ће­те ви нас уни­шти­ти, овај пут не­ће би­ти та­ко јер је 1941. го­ди­на, од­но­сно Дру­ги свет­ски рат, био ма­ло дру­га­чи­ји не­го да­нас. Та­ко да Ср­би мо­ра­ју да се об­ра­чу­на­ју до кра­ја...

Бу­блић: Да ли ви и ва­ши љу­ди раз­ми­шља­те о то­ме до­кле би то ис­тре­бље­ње, та кла­ња, па­ље­ња, ди­вља­штва, та ра­за­ра­ња и све оста­ло тре­ба­ло да иду? Да ли до пот­пу­ног ис­тре­бље­ња јед­не и дру­ге на­ци­је, да ли ви има­те ика­кву кон­цеп­ци­ју?

Ра­де: Има­мо кон­цеп­ци­ју. Бу­ди­те си­гур­ни да сва­ком по­ште­ном Хр­ва­ту, Че­ху и Ита­ли­ја­ну ни­ко ни­шта не­ће ура­ди­ти. Онај ко је узео уста­шку ка­пу и ста­вио је на гла­ву, тај мо­ра за то да од­го­ва­ра.

Бу­блић: Зна­чи, он­да сам и ја та­кав?

Ра­де: Не ка­жем ја да сте ви та­кав, али ако сте са њи­ма и уз њих, он­да сте си­гур­но та­кав. Ја ми­слим да је хр­ват­ски на­род мо­рао да схва­ти ку­да га је гур­ну­ла ова хр­ват­ска вла­да, од­но­сно шта се до­го­ди­ло у тој ва­шој хр­ват­ској др­жа­ви. Ако је ра­зо­ре­на, да ли је до то­га тре­ба­ло да до­ђе или је мо­гло не­што да се до­го­во­ри на не­ки дру­ги на­чин? Ако не мо­же­мо за­јед­но да жи­ви­мо, он­да би тре­ба­ло на је­дан леп­ши на­чин ре­ћи: „Слу­шај­те, ми ће­мо оти­ћи, не­ка се на­пра­ви раз­ме­на и та­ко да­ље”, а ни­је тре­ба­ло да се уби­ја­мо.

Бу­блић: Ја се лич­но сла­жем, а мо­гу ре­ћи да је и став Вла­де Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске да од уби­ја­ња не­ма ни­шта и да то ни­ку­да не во­ди. Ово што ви пре­ти­те да ће­те уби­ја­ти и кла­ти...

Ра­де: Опро­сти, не­мој ми го­во­ри­ти оно што ја ни­сам ре­као. Ето, то ти је упра­во до­каз ва­ше вла­де.

Бу­блић: Ви сте ју­че ре­кли да не­ће­те до­зво­ли­ти уни­шта­ва­ње ку­ћа у Тур­че­вић По­љу и да ће­те, уко­ли­ко на­ста­ви­мо с та­квом прак­сом, кла­ти и уби­ја­ти све ре­дом.

Ра­де: Ја сам ре­као да ће­мо и ми на­ста­ви­ти са прак­сом уби­ја­ња ако ви бу­де­те пре­ма на­шим се­ли­ма упу­ћи­ва­ли про­јек­ти­ле. А бу­ди­те си­гур­ни да их ви не­ма­те ви­ше од нас, ја вас он­да уве­ра­вам да ми мо­же­мо уни­шти­ти сва та се­ла.

Бу­блић: Као што ви мо­же­те уни­шти­ти на­ша, мо­ра­те би­ти на­чи­сто да и ми мо­же­мо ва­ша. И то је то ис­тре­бље­ње, а ку­да то во­ди?

Ра­де: Не во­ди то ни­ку­да. Али ако ви то тра­жи­те, он­да знај­те да се на мач ма­чем од­го­ва­ра.

Бу­блић: То је оп­ште­по­зна­то.

Ра­де: Да сте ви на не­ки на­чин би­ли дру­га­чи­ји, да ни­сте на­о­ру­жа­ли ар­ми­ју – про­тив ко­га и за ко­га? За ко­га је Хр­ват­ска узе­ла оруж­је не­го про­тив срп­ског на­ро­да?

Бу­блић: Срп­ски на­род из Ср­би­је. А срп­ски на­род ко­ји је жи­вео у Хр­ват­ској мо­гао је да жи­ви мир­но, ста­ло­же­но, исто као што је и жи­вео, а ви зна­те да се по­ли­ти­ка во­ди од Ми­ло­ше­ви­ћа и Ср­би­је. Циљ је ства­ра­ње ве­ли­ке Ср­би­је, а то не иде и не­ће мо­ћи да про­ђе ни у Хр­ват­ској, ни у Евро­пи, ни­ти у све­ту.

Ра­де: Ја ви­дим, Бу­бли­ћу, да ви ни­сте глуп чо­век. Али, кад је реч о ства­ра­њу ве­ли­ке Ср­би­је, мо­ра­те схва­ти­ти да ов­де ни­ко не ства­ра ве­ли­ку Ср­би­ју, ни­ти уоп­ште раз­ми­шља о Ср­би­ји. Ми ства­ра­мо Ју­го­сла­ви­ју у ко­јој смо би­ли од пр­вог да­на...

Бу­блић: Тај рат не­ће тра­ја­ти ду­го, и то ми зна­мо. Или ће­мо ми вас уни­шти­ти, или ће се об­и­сти­ни­ти ва­ша тврд­ња да ће­те ви нас уни­шти­ти. Ја твр­дим да ће­мо ми вас.

По­ме­ну­ти раз­го­вор је во­ђен у сеп­тем­бру, а 31. ок­то­бра, на­па­дом на ТО Гру­би­шно По­ље, за­по­че­ла је ак­ци­ја хр­ват­ске па­ра­вој­ске под код­ним на­зи­вом „От­кос-10”, ко­ја је има­ла циљ да ли­кви­ди­ра или про­те­ра Ср­бе с под­руч­ја ис­точ­не Би­ло­го­ре, сме­ште­ног на се­ве­ро­за­па­ду Хр­ват­ске у тро­у­глу из­ме­ђу Бје­ло­ва­ра, Да­ру­ва­ра и Ви­ро­ви­ти­це.

На­род ис­точ­не Би­ло­го­ре, оце­нив­ши да ма­ло­број­не срп­ске сна­ге, њих око 400, не­ће мо­ћи ду­го да из­др­же при­ти­сак ви­ше од шест пу­та број­ни­јих хр­ват­ских фор­ма­ци­ја оја­ча­них тен­ко­ви­ма и да­ле­ко­мет­ном ар­ти­ље­ри­јом, а по­у­чен исто­риј­ским ис­ку­ством из Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да су га уста­ше од­во­ди­ле и уби­ја­ле у ло­го­ри­ма Ја­дов­но и Ја­се­но­вац, кре­нуо је у ег­зо­дус спа­са­ва­ју­ћи го­ле жи­во­те.

То­га и на­ред­ног да­на ком­плет­но ста­нов­ни­штво из 23 се­ла и је­дан број жи­те­ља из још 15 се­ла на­пу­сти­ли су то под­руч­је и у из­бе­глич­кој ко­ло­ни, у ко­јој се на­шло око 4.000 љу­ди и ви­ше од 600 во­зи­ла, пре­шло у Бо­сну, у ко­јој се још ни­је ра­то­ва­ло.

По­сле по­вла­че­ња Ср­ба из ис­точ­не Би­ло­го­ре усле­ди­ли су уби­ства пре­о­ста­лих ста­нов­ни­ка, пљач­ка, па­ље­ви­не и ми­ни­ра­ња ку­ћа, укљу­чу­ју­ћи и се­ла у ко­ји­ма ра­ни­је ни­је ни би­ло от­по­ра. У нај­бо­љој уста­шкој тра­ди­ци­ји из 1941. го­ди­не, на­ста­вље­но је ру­ше­ње и де­ва­ста­ци­ја пра­во­слав­них хра­мо­ва.

На под­руч­ју ис­точ­не Би­ло­го­ре, у рат­но и по­рат­но до­ба, од 1991. до 1997. го­ди­не, ко­ли­ко је до са­да утвр­ђе­но, жи­вот су из­гу­би­ле 64 осо­бе, ве­ћи­ном срп­ске на­ци­о­нал­но­сти и оних ко­ји су би­ли у род­бин­ским ве­за­ма са срп­ским по­ро­ди­ца­ма. Од укуп­ног бро­ја жр­та­ва, још се тра­га за по­смрт­ним оста­ци­ма 17 осо­ба.

До Дру­гог свет­ског ра­та на под­руч­ју ис­точ­не Би­ло­го­ре жи­ве­ло је 18.000 жи­те­ља срп­ске на­ци­о­нал­но­сти, а по­сле уста­шких зло­чи­на у Дру­гом и оних по­чи­ње­них у по­след­њем ра­ту, пре­ма по­да­ци­ма Ми­тро­по­ли­је за­гре­бач­ко-љу­бљан­ске, 2005. го­ди­не пре­о­ста­ло их је 1.170, углав­ном ста­ри­јих, док их је по­пис ста­нов­ни­штва из 2021. го­ди­не до­че­ка­ло ма­ње од 1.000.

За по­ме­ну­те зло­чи­не над ис­точ­но­би­ло­гор­ским Ср­би­ма ни пред хр­ват­ским ни пред ме­ђу­на­род­ним пра­во­су­ђем још ни­ко ни­је про­це­су­и­ран. Ср­бин Чак­мак и ње­го­ви са­бор­ци су оп­ту­же­ни рат­ни зло­чин­ци и ју­ре их и хап­се по це­лом све­ту, по ко­јем су се рас­пр­ши­ли спа­са­ва­ју­ћи го­ле жи­во­те. Хр­ват Бу­блић и ње­го­ви са­бор­ци, ко­ји су над­ја­ча­ли и ско­ро ис­тре­би­ли Ср­бе с њи­хо­ве ве­ков­не де­до­ви­не, ужи­ва­ју све бла­го­де­ти по­бед­ни­ка и „осло­бо­ди­ла­ца”. Па где је ту прав­да?

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа