Европа тражи агресора којег Русија неће да одигра

Западне престонице већ годинама лицитирају датумима могућег руског напада на НАТО. У јавном простору смењују се прогнозе, упозорења и војни сценарији, док истовремено поједине обавештајне процене из самих земаља алијансе признају да Москва у кратком року не намерава да прва покрене сукоб са НАТО-ом.

Тај раскорак између обавештајних процена и политичке реторике открива суштину данашње европске стратегије. Европи је потребан агресор како би оправдала убрзану милитаризацију, драматично повећање војних буџета, обнову наменске индустрије и пребацивање друштава у стање трајне ратне приправности. Пошто Русија не показује намеру да одигра улогу која јој се намеће, ствара се притисак да буде гурнута у ситуацију у којој би сваки њен одбрамбени одговор био представљен као напад.

Зато европски генерали, министри и безбедносни центри готово у правилним размацима помињу године у којима би Русија, наводно, могла да крене на НАТО. У оптицају су биле 2027, 2029. и 2030. година. Истовремено, из западних служби стижу процене да непосредна руска војна претња не постоји. Уместо смиривања јавности, такав закључак се у политичкој пракси потискује, а наставља се производња атмосфере у којој је рат представљен као питање времена.

Разлог је очигледан. Европска војна машина већ је покренута. Буџети се препакују у корист одбране, фабрике прелазе на производњу муниције, политичари у Бриселу све чешће говоре језиком рата, а грађанима се сугерише да су одрицања, инфлација и смањење социјалних издатака цена историјског тренутка. Да би се таква политика наставила, неопходан је стални непријатељ. Ако непријатељ не напада, онда га треба довести до тачке на којој ће бити приморан да реагује.

Прва и најосетљивија тачка таквог сценарија јесте Калињинградска област. Реч је о најзападнијем руском региону, окруженом земљама НАТО-а и одвојеном од остатка Русије територијом Литваније и Пољске. Калињинград има огроман војни, политички и симболички значај, па би сваки покушај његове изолације са копна, мора или из ваздуха био схваћен као директан удар на безбедност Русије.

Управо зато забрињавају потези који се последњих година предузимају око тог региона. Пољска увежбава затварање границе и поставља нове инфраструктурне препреке. Литванија је већ уводила ограничења у транзиту робе, а Калињинград је искључен из старих енергетских веза са балтичким електроенергетским системом. Дуж граница ничу противтенковске бетонске баријере и нове линије утврђења.

Уколико би се тај притисак претворио у фактичку блокаду, више од милион људи и значајан руски војни контингент нашли би се у изолацији. Москва би тада била стављена пред избор који ниједна озбиљна држава не би могла да прихвати. Да пристане на одсецање сопствене територије или да силом пробије обруч. Управо тај други корак, чак и ако би био одговор на блокаду, био би на Западу проглашен почетком руске агресије.

Сувалкски коридор, уски простор између Пољске и Литваније, због тога остаје једна од најопаснијих тачака европске безбедности. За НАТО је то копнена веза балтичких држава са остатком алијансе, а за Русију потенцијални коридор према Калињинграду у случају потпуне блокаде. Свака војна активност у том простору носи ризик да локална криза прерасте у шири сукоб.

Руски председник Владимир Путин више пута је упозоравао да би блокада Калињинграда изазвала драматичну ескалацију. Та порука значи да Москва такву акцију не би третирала као техничко питање транзита, већ као директну претњу територијалном интегритету и националној безбедности.

Други простор притиска налази се на Балтичком мору. После уласка Финске и Шведске у НАТО, Балтик се у западној реторици све чешће представља као простор у којем алијанса има готово потпуну контролу. Под изговором борбе против руске флоте у сенци, све су учесталије инспекције, праћења и задржавања бродова повезаних са руским енергентима.

Запад то објашњава санкцијама, заштитом подводне инфраструктуре и еколошким ризицима. Међутим, суштина је у постепеном навикавању јавности на идеју да руски бродови могу бити пресретани, контролисани и заустављани у морском простору у којем би свака погрешна процена могла да доведе до оружаног инцидента.

Посебно је опасна логика по којој би Балтик могао да буде претворен у својеврсни северни Ормуз, односно у море у којем се сваки пролазак руског брода претвара у политичко и војно питање. Довољна би била једна груба инспекција, један покушај укрцавања, један погрешан маневар у пратњи ратног брода, па да се произведе инцидент који би послужио као формални изговор за нову фазу конфронтације.

Трећа тачка притиска налази се на северу, у арктичком простору. За Русију је Арктик од стратешког значаја. Тамо се налази важан део њене нуклеарне инфраструктуре, тамо пролази Северни морски пут, а руски ледоломци и подморнице представљају један од стубова стратешког одвраћања. Зато свака велика војна активност НАТО-а у том простору има далеко већи значај него што би имала у мирнодопским околностима.

Норвешка, која се налази у непосредној близини руских северних граница, организује велике војне вежбе са десетинама хиљада војника. Истовремено, отворени су програми обуке украјинских снага. Питање се намеће само - зашто би украјински војници, који су већ стекли искуство у нападима дроновима и операцијама против лука и бродова, били обучавани за деловање у арктичким условима ако се тај простор не планира као нова зона притиска на Русију.

У целој конструкцији Украјина има посебну улогу. Она се све мање посматра као савезник, а све више као инструмент за исцрпљивање Русије. Циљ није само одбрана Кијева, већ трошење руске војске, економије и друштва до тренутка када би Москва, према западној рачуници, у евентуални директни сукоб са НАТО-ом ушла ослабљена и исцрпљена. Зато се све отвореније говори о ударима на рафинерије, терминале и инфраструктуру као начину да се Русији повећа цена рата.

Међутим, та рачуница може се показати погрешном. Рат у Украјини јесте огроман терет за Русију, али је истовремено постао и простор у којем се руска војска убрзано мења, прилагођава и технолошки напредује. Дронови, електронско ратовање, артиљеријска тактика, противбатеријска борба и повезивање извиђачких и ударних система развијају се у реалним борбеним условима. Док западне армије многе сценарије увежбавају у кабинетима и на полигонима, руска војска их проверава на фронту.

Оно што је у почетку представљано као слабост, временом је постало школа сурове модернизације. Русија плаћа високу цену, али из тог процеса излази са армијом навикнутом на стварни рат, а не само на симулације. Управо зато идеја да ће Украјина трајно исцрпети Русију може се на крају окренути против оних који су на њу рачунали.

Европа истовремено покушава да отвори више жаришта, западно, балтичко и северно. Калињинград је потенцијална тачка изнуде, Балтик простор за морски инцидент, Арктик нови фронт притиска, а Украјина средство за дуготрајно трошење руских ресурса. Све то ствара околности у којима би Русија била гурнута у реакцију, а њена реакција проглашена агресијом.

Историја је више пута показала да велике кризе настају онда када политичке елите поверују да могу контролисати провокације, ограничене инциденте и притиске до саме ивице рата. Проблем је у томе што се историја ретко зауставља на ивици коју су јој одредили политичари.

Једини начин да се рат спречи јесте да цена провокације буде превисока. То не подразумева само војну снагу, тенкове, ракете и системе противваздухопловне одбране. То подразумева економију која може да издржи санкције, технологије које не зависе од западних компоненти, сопствену микроелектронику, беспилотне системе, свемирске капацитете и друштво које разуме да се притисак неће завршити једним уступком.

Сила је, по свему судећи, једини језик који данашњи Брисел разуме. Ако одговор Русије буде довољно брз, јасан и снажан да свака провокација делује прескупо, рат се може избећи. Ако Запад процени да Москву може сатерати у ћошак без последица, Европа би могла да добије управо оно чега се, бар јавно, највише плаши.

Зато кључно питање није да ли ће Русија напасти НАТО, већ да ли ће Европа престати да тражи сценарио у којем би могла да је натера да изгледа као агресор.