Светски лидери све чешће траже ослонац у Пекингу

Кинески председник Си Ђинпинг настоји да Пекинг позиционира као један од кључних центара светске дипломатије, док све већи број држава, посебно такозваних средњих сила, трага за ослонцем и ван традиционалног оквира америчког утицаја, пише британски „Гардијан” у аналитичком тексту о јачању кинеске дипломатске улоге.

Како наводи лист, Си је ове године у Пекингу угостио више од десет светских лидера, настојећи да ојача економске везе, прошири политички утицај Кине и промовише визију међународног поретка у којем Запад више нема доминантну улогу.

Кинески председник се у петак састао са новим премијером Бангладеша, Тариком Рахманом, што је, према оцени „Гардијана”, само последња у низу посета страних лидера Пекингу. Тај сусрет уследио је непуне две недеље након што је Си угостио војног лидера Мјанмара Мин Аунг Хлаинга, који је у међувремену преузео председничку функцију.

У мају је, како се наводи, кинески лидер био домаћин лидерима Русије, Брунеја, Србије, Таџикистана и Пакистана, док су у Кину долазили и бројни министри спољних послова на састанке нижег нивоа. Пекинг су ове године, према истом извору, посетили и руски председник Владимир Путин, британски премијер Кир Стармер и амерички председник Доналд Трамп.

„Дугачак списак светских лидера који путују у Пекинг на састанак са Си Ђинпингом одражава све веће признање растућег глобалног утицаја Кине”, оценио је Вилијам Јанг, виши аналитичар Међународне кризне групе.

Према његовим речима, многе земље које се не сврставају међу велике силе у тим посетама виде прилику да граде независније односе са Пекингом, посебно у тренутку када се Сједињене Државе доживљавају као све непредвидљивији партнер. Јанг сматра да Кина такве сусрете може да искористи како би промовисала мултиполарни светски поредак, али и како би постепено слабила ослањање тих држава на Вашингтон.

„Гардијан” оцењује да се Кина настоји представити као извор стабилности, а за многе сиромашније земље и као важан извор кредита и инвестиција. Истовремено, у делу света расте уверење да Сједињене Државе губе некадашњу водећу позицију на међународној сцени.

Иако је Трампова посета Пекингу имала снажан симболички значај, кинеско руководство, како се наводи, посебну пажњу посвећује лидерима глобалног Југа. Такав приступ најочигледнији је у односу према Мјанмару. Мин Аунг Хлаинг је у Пекингу дочекан уз највише почасти, а Си је поручио да Кина пружа чврсту подршку његовом режиму, уз позивање на принцип немешања у унутрашње послове других држава.

Професор Националног универзитета у Сингапуру Џае Еан Чонг оценио је да је таквим пријемом Пекинг практично показао да признаје легитимитет власти мјанмарске војске. Са друге стране, Стив Цанг, директор Кинеског института на Универзитету у Лондону, сматра да је реч о делу шире стратегије Си Ђинпинга, усмерене на преобликовање међународног поретка.

Према Цангу, Пекинг настоји да наметне принцип по којем ниједна земља нема право да другима диктира како ће уређивати своје унутрашње односе. „Сарадња са мање атрактивним лидерима из мање богатих земаља у многим аспектима јесте суштина те стратегије”, навео је он, додајући да Си тиме помера тежиште моћи са развијених демократија ка глобалном Југу, предвођеном Кином.

Сличан приступ, према оцени британског листа, видљив је и у односима Пекинга са Пјонгјангом. Током недавне посете Северној Кореји, Си Ђинпинг је, како се наводи, избегао да јавно отвори питање севернокорејског нуклеарног програма, иако се Кина раније оштро противила његовом развоју. Уместо тога, нагласак је стављен на стабилизацију односа, а ћутање Пекинга протумачено је као прећутно прихватање нове реалности.

Кинески државни медији настоје да такве дипломатске активности представе као доказ да Пекинг постаје нови центар глобалне политике. „Глобал тајмс” је у мају оценио да узастопне посете Трампа и Путина показују и интензитет кинеског дипломатског календара и растући утицај Кине у свету.

Ипак, „Гардијан” указује да дипломатска видљивост Пекинга не значи увек и одлучујући утицај у решавању међународних криза. Иако је Кина у почетку вршила притисак на Иран да преговара о прекиду ватре са Сједињеним Државама, није имала улогу кључног миротворца. Слично томе, иако је 2023. помогла у посредовању детанта између Саудијске Арабије и Ирана, Пекинг, према оцени листа, и даље нема пресудан утицај на Техеран.

Упркос тим ограничењима, све учесталије посете страних лидера Пекингу показују да Кина настоји да искористи промене у глобалној политици и да се представи као сила која нуди алтернативу западном моделу међународних односа.