Понављање, досада и неопходност

По­на­вља­ње је мај­ка зна­ња, ста­ра је ла­тин­ска из­ре­ка, чи­ју тач­ност је, ка­жу књи­ге, још пре но­ве ере по­твр­дио ста­ро­грч­ки фи­ло­зоф Ари­сто­тел, а слич­ну ми­сао је у но­ви­је вре­ме до­пу­нио мо­ти­ва­ци­о­ни го­вор­ник Зиг Зи­глар ре­чи­ма да без по­на­вља­ња не­ма трај­ног зна­ња, али ни ре­зул­та­та. Та­ко је то у жи­во­ту и у на­у­ци, али по­на­вља­ње „јед­ног те истог” у Скуп­шти­ни Ср­би­је, до­ду­ше, ту­ђе, не сво­је, баш уме да из­нер­ви­ра.

Ко је од гра­ђа­на по­ку­шао да слу­ша рас­пра­ву о из­ме­на­ма пра­во­суд­них за­ко­на у скла­ду са пре­по­ру­ка­ма Ве­не­ци­јан­ске ко­ми­си­је, са­свим си­гур­но је вр­ло бр­зо ди­гао ру­ке. То­ли­ко по­на­вља­ња јед­ног те истог, ни­ко ко баш ни­је не­ки те­шки ма­зо­хи­ста ни­је мо­гао да под­не­се. Али ла­ко је гра­ђа­ни­ма, мо­гли су да про­ме­не ка­нал, уче­сни­ци рас­пра­ве ни­су има­ли тај лук­суз, ма­да не баш сви. По­сла­ни­ци су мо­гли да уђу у са­лу, ка­жу шта има­ју и оду, што су опо­зи­ци­о­на­ри нај­че­шће и ра­ди­ли. Ми­ни­стар прав­де Не­над Ву­јић мо­рао је да се­ди, то му је по­сао, и слу­ша све њих, ко­ли­ко год му те­шко би­ло, а би­ло је.

Све што се то­ком ви­ше­днев­не рас­пра­ве мо­гло чу­ти, а би­ло је у ве­зи с пра­во­суд­ним за­ко­ни­ма, мо­гло се све­сти на оп­ту­жбе ко­је су из­но­си­ли опо­зи­ци­о­на­ри – да је власт је­дан текст за­ко­на по­сла­ла Ве­не­ци­јан­ској ко­ми­си­ји, а дру­ги по­сла­ни­ци­ма и да је Ве­не­ци­јан­ска ко­ми­си­ја ја­ну­ар­ске из­ме­не „Мр­ди­ће­вих за­ко­на” оце­ни­ла као ко­рак уна­зад, „за­то је и тра­жи­ла да се оне по­ни­ште. „Сва­ки, али баш сва­ки опо­зи­ци­о­нар је то по­на­вљао. Ми­ни­стар Ву­јић је сва­ком од њих, не­кад кра­ће, не­кад ду­же, без нер­во­зе, рав­ним гла­сом по­на­вљао да је власт са­ма тра­жи­ла ми­шље­ње ВК, да ВК ни­је тра­жи­ла по­ни­шта­ва­ње за­ко­на и да је у „Мр­ди­ће­вим за­ко­ни­ма” ви­де­ла на­ме­ру вла­сти да се до­ђе до ефи­ка­сни­јег пра­во­су­ђа, „за­то је и да­ла пре­по­ру­ке, а ова ре­ше­ња су про­из­вод кон­сен­зу­са до ко­јег се до­шло раз­го­во­ром. „ВК је, по­на­вљао је ми­ни­стар Ву­јић, и по­хва­ли­ла власт и, на­рав­но, раз­ли­ка у тек­сто­ви­ма је са­мо у то­ме што су за­ко­ни по­сла­ти ВК на ен­гле­ском, а скуп­шти­ни на срп­ском је­зи­ку. И та­ко три да­на.

На кра­ју тре­ћег да­на, по­сла­ни­ци На­род­ног по­кре­та Ср­би­је Ива­ни Ро­квић је до­зло­гр­ди­ло да слу­ша, ма­да и ни­је баш мно­го вре­ме­на про­ве­ла у са­ли, ми­ни­стра Ву­ји­ћа ка­ко још јед­ном „по­на­вља јед­но те исто”, па је оп­ту­жи­ла пред­сед­ни­цу пар­ла­мен­та да је пре­кр­ши­ла по­слов­ник што Ву­ји­ћу до­зво­ља­ва да по­на­вља исто – „то је по­вре­да до­сто­јан­ства скуп­шти­не”. Ка­за­ла је: „Не знам, ми­ни­стре, да ли Ви ми­сли­те да смо ми ов­де сви у не­кој луд­ни­ци, при­ча­те јед­но те исто. Исто сте при­ча­ли кад сте отва­ра­ли сед­ни­цу и са­да, за вре­ме ових 25, 30 ми­ну­та, вр­ти­те јед­но те исто укруг. Ти­ме вре­ђа­те здрав ра­зум, вре­ђа­те нас. Ва­ши са­рад­ни­ци не мо­гу ви­ше да вас слу­ша­ју, же­на по­ред вас за­спа. Да ли раз­у­ме­те да ва­ши са­рад­ни­ци ни­су у ста­њу да слу­ша­ју, а не ми ов­де, или за­и­ста ве­ру­је­те да гра­ђа­ни Ср­би­је слу­ша­ју шта ви вр­ти­те укруг јед­но те исто.”

Бр­на­би­ће­ва је ње­ну при­мед­бу про­ко­мен­та­ри­са­ла ре­чи­ма: „Без об­зи­ра на то шта је ми­ни­стар при­чао два или три да­на, од­ре­ђе­ни на­род­ни по­сла­ни­ци су и да­ље по­на­вља­ли исте те­зе, иста пи­та­ња по­ста­вља­ли, те је ве­ро­ват­но мо­рао да по­но­ви исте од­го­во­ре.” Ми­ни­стар Ву­јић ни­је од­го­во­рио, бу­ду­ћи да је ње­го­ва ди­ску­си­ја, ко­ја је из­нер­ви­ра­ла Ро­кви­ће­ву, би­ла за­вр­шна реч на кра­ју рас­пра­ве.

И ни­је Ву­јић баш мо­рао сви­ма да од­го­ва­ра и да се по­на­вља, али је по­сту­пио баш ка­ко тре­ба. У не­ким ра­ни­јим са­зи­ви­ма, пре до­ла­ска на­пред­ња­ка, шта год опо­зи­ци­ја при­ча­ла, ми­ни­стри и по­сла­ни­ци вла­сти, углав­ном ма­ло­број­ни при­сут­ни у са­ли од­ма­хи­ва­ли су ру­ком, че­ка­ли да по­тро­ше вре­ме, „па да гла­са­мо”. И ни­је се то до­бро по њих за­вр­ши­ло. Из­гле­да да, ипак, има мно­го оних ко­ји слу­ша­ју скуп­штин­ске рас­пра­ве. На­пред­ња­ци увек у са­ли има­ју до­ста по­сла­ни­ка, слу­ша­ју по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке и не про­пу­шта­ју при­ли­ку да од­го­во­ре. Увек са­вр­ше­но при­пре­мље­ни. И ми­ни­стри од­го­ва­ра­ју, не баш сви та­ко рав­ним гла­сом и пот­пу­ним иг­но­ри­са­њем лич­них увре­да, али сви од­го­ва­ра­ју.

Ву­ји­ћа ни не­пре­кид­но по­на­вља­ње истих оп­ту­жби, ни­је из­ба­ци­ло из так­та, ни­ти од­вра­ти­ло од од­го­ва­ра­ња. Опо­зи­ци­о­на­ре ње­го­во по­на­вља­ње је­сте. Мо­жда ваш због оне ла­тин­ске из­ре­ке о по­на­вља­њу и ре­зул­та­ти­ма то­га. У јед­ној сту­ди­ји је на­ве­де­но: „По­на­вља­ње је кључ­но у уче­њу, јер по­ма­же да ин­фор­ма­ци­ја пре­ђе из све­сног раз­у­ме­ва­ња у ауто­мат­ску упо­тре­бу. Што се че­шће не­што по­но­ви, то се бр­же уве­жба­ва, па вре­ме­ном по­ста­је лак­ше и при­род­ни­је.” Кад се ово „пре­ве­де” на на­ве­де­ну рас­пра­ву, да ми­ни­стар Ву­јић ни­је баш сви­ма од­го­ва­рао на по­на­вља­ње истих оп­ту­жби, да је се­део и че­као да ис­тек­не вре­ме, зна­ју­ћи да ће за­ко­ни би­ти из­гла­са­ни, сва­ко ко је слу­шао опо­зи­ци­о­не ди­ску­си­је за­пам­тио би са­мо из­не­те оп­ту­жбе. Био би ве­ро­ват­но пот­пу­но убе­ђен да је власт пре­ва­ри­ла Ве­не­ци­јан­ску ко­ми­си­ју и да је, не­ма ди­ле­ме, та­мо по­сла­ла не­ки дру­ги текст за­ко­на. А баш у по­след­њих ви­ше од го­ди­ну да­на, гле­да­мо ка­кве по­сле­ди­це на љу­де, њи­хо­во раз­ми­шља­ње и по­на­ша­ње, мо­гу да на­ста­ну због па­си­ра­ња ра­зних, па и бру­тал­них, не­и­сти­на пла­си­ра­них пре­ко дру­штве­них мре­жа и „про­фе­си­о­нал­них” ме­ди­ја. Да­кле, Ву­ји­ће­во по­на­вља­ње истих од­го­во­ра је­сте би­ло до­сад­но, али и нео­п­ход­но.