Звучно јесте, али није топ
Један од многих контроверзних догађаја који се одигравају у Србији у последњих годину и по дана јесте случај „звучни топ”. Иако сам доста претраживао интернет, нисам уочио значајније исказе компетентних особа за ову тему. У овом случају, компетентност подразумева одговарајућу стручност и приступ непосредним информацијама.
Пошто моја струка спада у категорију оних које се баве проучавањем звука (примењена физика) и пошто сам био индиректни сведок самог догађаја (налазио сам се на Славији у тренутку „деловања звучног топа” и нисам чуо ништа необично), сматрам да сам компетентан да се изјасним о овом случају. Иначе, ми физичари смо познати као веома уздржани у изношењу децидних ставова, јер избегавамо да се изјашњавамо о нечему о чему немамо мерне податке. Чак и када их имамо, увек уважавамо могућност грешке при мерењу, а самим тим и одређени ниво поверења у сваки измерени или израчунати податак који никада није 100 одсто.
У овом случају располажемо следећим поузданим информацијама:
– Више хиљада људи који су учествовали у великом студентском протесту одржаном у центру Београда 15. марта 2026. године, а налазили су се дуж централног дела Улице краља Милана, реаговало је изненадним кретањем од центра улице ка њеним ободима.
– Многи међу њима су сведочили да су чули непријатан звук који подсећа на звук авиона при полетању.
– Мањи број људи осетио је одређене тегобе након тог догађаја, док се око стотину њих обратило лекарима због поменутих тегоба.
На интернету се могу наћи различити снимци тог догађаја, али њихова аутентичност није доказана. У јавности се издвајају два међусобно супротстављена објашњења овог случаја, а ја ћу покушати да их оспорим и изнесем једно могуће објашњење које до сада нисам приметио у јавном простору.
Зашто је мало вероватна прича о деловању неке врсте звучног топа или звучног оружја?
Сва позната звучна оружја која су помињана у претходном периоду имају незанемарљиве димензије, па није могуће позиционирање таквог средства у простору овог дешавања а да то не буде примећено, па самим тим и снимљено. Таквог директног сведочења нема, а нема чак ни некаквог снимка, без обзира на његову аутентичност.
Остаје једино могућност неког потпуно новог, непознатог соничног (акустичног) средства, за које би било веома необично да га поседују наши државни органи. Уколико тако нешто постоји, онда се наша држава сврстава у ред технолошки најразвијенијих земаља на свету, па би наша власт заслуживала сваку похвалу. Нема сумње да би се овако необични феномени дешавали много чешће, а не само једном.
Зашто је мало вероватна прича о инсценираној кореографији?
Одговор на ову тезу је много једноставнији, мада за њега није неопходно разумевање акустике и звучне технике. Да је више хиљада људи било укључено у договорену реакцију, онда би и пријаве лекарима биле много бројније и брже, а не само стотинак пријава, при чему је већина њих реализована после неколико дана – тек након кампање у појединим медијима и на друштвеним мрежама.
Хипотеза: Блутут диверзија у ранцима
Овом приликом износим претпоставку да се десило следеће: одређена група, која броји између пет и двадесет особа, понела је јаке блутут звучнике и сакрила их у ранце или торбе. Звучници су били синхронизовани и активирани помоћу пажљиво припремљеног снимка пуштеног истовремено с више телефона.
То би било сасвим довољно да се изазове збуњеност, па чак и паника код знатног дела присутних. Стварањем одговарајућих ефеката социјалног понашања у густо збијеној групи људи, уз одговарајућа упутства (викање, бежање појединих чланова групе), изазван је ефекат који смо видели. Нису искључени ни секундарни психолошки и аутосугестивни ефекти који су многе подстакли да оду код лекара. Овакав сценарио не захтева висок степен стручности, обучености, нити посебне материјалне трошкове.
Накнадна дешавања додатно показују непоузданост оба супротстављена сценарија. Да је држава планирала и извршила дејство некаквог звучног средства, њена реакција би била унапред припремљена и много убедљивија. Управо збуњеност највиших државних органа указује на то да они нису били упознати с тако нечим.
С друге стране, мада су изречене већ традиционалне, „снажне” и острашћене оптужбе против власти, није било синхронизованог и озбиљног деловања опозиционих снага, које настављају са паушалним оптужбама против владајућих структура (видети текст „Неподношљива лакоћа оптуживања и осуђивања”, у дигиталном издању „Политике” од 4. јуна 2026. године).
Остају питања на која вероватно никада неће бити поузданог одговора: шта се тачно десило, ко је и зашто то организовао? Можда је група креативних и доконих особа само искористила прилику да покуша да се забави реализацијом једног социолошко-технолошког експеримента.
*Дипломирани физичар и директор Гимназије „Вељко Петровић” у Сомбору
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


