Звучно јесте, али није топ

Је­дан од мно­гих кон­тро­верз­них до­га­ђа­ја ко­ји се од­и­гра­ва­ју у Ср­би­ји у по­след­њих го­ди­ну и по да­на је­сте слу­чај „звуч­ни топ”. Иако сам до­ста пре­тра­жи­вао ин­тер­нет, ни­сам уочио зна­чај­ни­је ис­ка­зе ком­пе­тент­них осо­ба за ову те­му. У овом слу­ча­ју, ком­пе­тент­ност под­ра­зу­ме­ва од­го­ва­ра­ју­ћу струч­ност и при­ступ не­по­сред­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма.

По­што мо­ја стру­ка спа­да у ка­те­го­ри­ју оних ко­је се ба­ве про­у­ча­ва­њем зву­ка (при­ме­ње­на фи­зи­ка) и по­што сам био ин­ди­рект­ни све­док са­мог до­га­ђа­ја (на­ла­зио сам се на Сла­ви­ји у тре­нут­ку „де­ло­ва­ња звуч­ног то­па” и ни­сам чуо ни­шта нео­бич­но), сма­трам да сам ком­пе­тен­тан да се из­ја­сним о овом слу­ча­ју. Ина­че, ми фи­зи­ча­ри смо по­зна­ти као ве­о­ма уз­др­жа­ни у из­но­ше­њу де­цид­них ста­во­ва, јер из­бе­га­ва­мо да се из­ја­шња­ва­мо о не­че­му о че­му не­ма­мо мер­не по­дат­ке. Чак и ка­да их има­мо, увек ува­жа­ва­мо мо­гућ­ност гре­шке при ме­ре­њу, а са­мим тим и од­ре­ђе­ни ни­во по­ве­ре­ња у сва­ки из­ме­ре­ни или из­ра­чу­на­ти по­да­так ко­ји ни­ка­да ни­је 100 од­сто.

У овом слу­ча­ју рас­по­ла­же­мо сле­де­ћим по­у­зда­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма:

– Ви­ше хи­ља­да љу­ди ко­ји су уче­ство­ва­ли у ве­ли­ком сту­дент­ском про­те­сту одр­жа­ном у цен­тру Бе­о­гра­да 15. мар­та 2026. го­ди­не, а на­ла­зи­ли су се дуж цен­трал­ног де­ла Ули­це кра­ља Ми­ла­на, ре­а­го­ва­ло је из­не­над­ним кре­та­њем од цен­тра ули­це ка ње­ним обо­ди­ма.

– Мно­ги ме­ђу њи­ма су све­до­чи­ли да су чу­ли не­при­ја­тан звук ко­ји под­се­ћа на звук ави­о­на при по­ле­та­њу.

– Ма­њи број љу­ди осе­тио је од­ре­ђе­не те­го­бе на­кон тог до­га­ђа­ја, док се око сто­ти­ну њих обра­ти­ло ле­ка­ри­ма због по­ме­ну­тих те­го­ба.

На ин­тер­не­ту се мо­гу на­ћи раз­ли­чи­ти сним­ци тог до­га­ђа­ја, али њи­хо­ва аутен­тич­ност ни­је до­ка­за­на. У јав­но­сти се из­два­ја­ју два ме­ђу­соб­но су­прот­ста­вље­на об­ја­шње­ња овог слу­ча­ја, а ја ћу по­ку­ша­ти да их оспо­рим и из­не­сем јед­но мо­гу­ће об­ја­шње­ње ко­је до са­да ни­сам при­ме­тио у јав­ном про­сто­ру.

За­што је ма­ло ве­ро­ват­на при­ча о де­ло­ва­њу не­ке вр­сте звуч­ног то­па или звуч­ног оруж­ја?

Сва по­зна­та звуч­на оруж­ја ко­ја су по­ми­ња­на у прет­ход­ном пе­ри­о­ду има­ју не­за­не­мар­љи­ве ди­мен­зи­је, па ни­је мо­гу­ће по­зи­ци­о­ни­ра­ње та­квог сред­ства у про­сто­ру овог де­ша­ва­ња а да то не бу­де при­ме­ће­но, па са­мим тим и сни­мље­но. Та­квог ди­рект­ног све­до­че­ња не­ма, а не­ма чак ни не­ка­квог сним­ка, без об­зи­ра на ње­го­ву аутен­тич­ност.

Оста­је је­ди­но мо­гућ­ност не­ког пот­пу­но но­вог, не­по­зна­тог со­нич­ног (аку­стич­ног) сред­ства, за ко­је би би­ло ве­о­ма нео­бич­но да га по­се­ду­ју на­ши др­жав­ни ор­га­ни. Уко­ли­ко та­ко не­што по­сто­ји, он­да се на­ша др­жа­ва свр­ста­ва у ред тех­но­ло­шки нај­ра­зви­је­ни­јих зе­ма­ља на све­ту, па би на­ша власт за­слу­жи­ва­ла сва­ку по­хва­лу. Не­ма сум­ње да би се ова­ко нео­бич­ни фе­но­ме­ни де­ша­ва­ли мно­го че­шће, а не са­мо јед­ном.

За­што је ма­ло ве­ро­ват­на при­ча о ин­сце­ни­ра­ној ко­ре­о­гра­фи­ји?

Од­го­вор на ову те­зу је мно­го јед­но­став­ни­ји, ма­да за ње­га ни­је нео­п­ход­но раз­у­ме­ва­ње аку­сти­ке и звуч­не тех­ни­ке. Да је ви­ше хи­ља­да љу­ди би­ло укљу­че­но у до­го­во­ре­ну ре­ак­ци­ју, он­да би и при­ја­ве ле­ка­ри­ма би­ле мно­го број­ни­је и бр­же, а не са­мо сто­ти­нак при­ја­ва, при че­му је ве­ћи­на њих ре­а­ли­зо­ва­на по­сле не­ко­ли­ко да­на – тек на­кон кам­па­ње у по­је­ди­ним ме­ди­ји­ма и на дру­штве­ним мре­жа­ма.

Хи­по­те­за: Блу­тут ди­вер­зи­ја у ран­ци­ма

Овом при­ли­ком из­но­сим прет­по­став­ку да се де­си­ло сле­де­ће: од­ре­ђе­на гру­па, ко­ја бро­ји из­ме­ђу пет и два­де­сет осо­ба, по­не­ла је ја­ке блу­тут звуч­ни­ке и са­кри­ла их у ран­це или тор­бе. Звуч­ни­ци су би­ли син­хро­ни­зо­ва­ни и ак­ти­ви­ра­ни по­мо­ћу па­жљи­во при­пре­мље­ног сним­ка пу­ште­ног исто­вре­ме­но с ви­ше те­ле­фо­на.

То би би­ло са­свим до­вољ­но да се иза­зо­ве збу­ње­ност, па чак и па­ни­ка код знат­ног де­ла при­сут­них. Ства­ра­њем од­го­ва­ра­ју­ћих ефе­ка­та со­ци­јал­ног по­на­ша­ња у гу­сто зби­је­ној гру­пи љу­ди, уз од­го­ва­ра­ју­ћа упут­ства (ви­ка­ње, бе­жа­ње по­је­ди­них чла­но­ва гру­пе), иза­зван је ефе­кат ко­ји смо ви­де­ли. Ни­су ис­кљу­че­ни ни се­кун­дар­ни пси­хо­ло­шки и ауто­су­ге­стив­ни ефек­ти ко­ји су мно­ге под­ста­кли да оду код ле­ка­ра. Ова­кав сце­на­рио не зах­те­ва ви­сок сте­пен струч­но­сти, об­у­че­но­сти, ни­ти по­себ­не ма­те­ри­јал­не тро­шко­ве.

На­кнад­на де­ша­ва­ња до­дат­но по­ка­зу­ју не­по­у­зда­ност оба су­прот­ста­вље­на сце­на­ри­ја. Да је др­жа­ва пла­ни­ра­ла и из­вр­ши­ла деј­ство не­ка­квог звуч­ног сред­ства, ње­на ре­ак­ци­ја би би­ла уна­пред при­пре­мље­на и мно­го убе­дљи­ви­ја. Упра­во збу­ње­ност нај­ви­ших др­жав­них ор­га­на ука­зу­је на то да они ни­су би­ли упо­зна­ти с та­ко не­чим.

С дру­ге стра­не, ма­да су из­ре­че­не већ тра­ди­ци­о­нал­не, „сна­жне” и остра­шће­не оп­ту­жбе про­тив вла­сти, ни­је би­ло син­хро­ни­зо­ва­ног и озбиљ­ног де­ло­ва­ња опо­зи­ци­о­них сна­га, ко­је на­ста­вља­ју са па­у­шал­ним оп­ту­жба­ма про­тив вла­да­ју­ћих струк­ту­ра (ви­де­ти текст „Не­под­но­шљи­ва ла­ко­ћа оп­ту­жи­ва­ња и осу­ђи­ва­ња”, у ди­ги­тал­ном из­да­њу „По­ли­ти­ке” од 4. ју­на 2026. го­ди­не).

Оста­ју пи­та­ња на ко­ја ве­ро­ват­но ни­ка­да не­ће би­ти по­у­зда­ног од­го­во­ра: шта се тач­но де­си­ло, ко је и за­што то ор­га­ни­зо­вао? Мо­жда је гру­па кре­а­тив­них и до­ко­них осо­ба са­мо ис­ко­ри­сти­ла при­ли­ку да по­ку­ша да се за­ба­ви ре­а­ли­за­ци­јом јед­ног со­ци­о­ло­шко-тех­но­ло­шког екс­пе­ри­мен­та.

*Ди­пло­ми­ра­ни фи­зи­чар и ди­рек­тор Гим­на­зи­је „Вељ­ко Пе­тро­вић” у Сом­бо­ру

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа