Уједињење или подела

Врелина летњег дана није спречила, према званичним проценама, двеста хиљада људи да се у организацији СНС-а окупе на улицама Београда. Случајних пролазника није било. Свако ко је дошао, дошао је с намером да подржи Александра Вучића и да чује шта ће му он рећи. Поред онога што се чуло, важно је и оно што се видело, као и оно што се могло осетити.

Чак и преко телевизијских екрана осетиле су се огромна енергија и позитивна атмосфера којој су допринели сви који су се тамо окупили. Известан допринос дао је програм у којем је, осим звезда фолк-музике, истакнуто место заузело коло моравац у извођењу КУД Роботи. Овај спектакл у којем роботи плету колце, што нису могли да предвиде ни у будућност добро упућени Тарабићи, осим технолошке фасцинације имао и је и дубљу симболику. Повезивање традиције и технолошких иновација, односно економског раста, представља идеолошки путоказ ове странке, па није било бољег начина да се то материјализује.

Цео скуп, међутим, за СНС је имао много већи значај. Представљао је израз његове обновљене политичке снаге и демонстрацију организационе моћи. То је оно што је тој странци недостајало током последњих пар година и што је довело у питање њену власт. Показивање политичке моћи и мобилизација присталица и бирачког тела по дефиницији представљају основне функције политичких скупова. Из тог угла посматрано, ово је био успешан митинг – што се могло прочитати и на озареном лицу Александра Вучића. Осим према остварењу основних функција, успешност неког скупа могуће је мерити и поређењем са сличним скуповима одржаним у прошлости, као и поређењем са скуповима политичких конкурената. Једини политички конкурент који у овом тренутку има снагу да организује политички митинг је такозвана Студентска листа. Централни скуп који је она организовала 23. маја на Славији био је, међутим, такав да је чак и ТВ Н1, која је догађај директно преносила, у више наврата искључивала камере, а пажњу публике одржавала разговором с гостом у студију. Још важније је поређење са сличним скупом који је под називом „Не дамо Србију” организован 11. априла прошле године. Свако ко се сећа тог скупа лако ће установити огромну разлику која сведочи о својеврсном препороду владајуће странке. Није реч само о бројности окупљених, већ, пре свега, о енергији, самоуверености и полету, који се, за разлику од прошлог пролећа, сада могао осетити.

Овакви велики политички скупови обично се одржавају поводом почетка и/ли завршетка изборних кампања, али и као одговор на политичке кризе. С обзиром на то да је најавио повлачење са функције председника Републике, овај митинг се може тумачити и као почетак изборне кампање. Међутим, још важније је да је овај скуп био и својеврсни одговор на политичку подељеност у земљи. На митингу је поновљен позив на дијалог и превазилажење расцепа. Они којима је тај позив упућен до сада нису на њега одговарали. Разлог за ово вероватно је и то што су поверовали у сопствену пропаганду према којој је СНС пред сломом. Овај митинг је сваког ко рационално политички размишља могао да увери у супротно. Овде се не мисли толико на локалне политичке актере јер је њихова рационалност упитна. Мисли се, пре свега, на њихове менторе којима је овај скуп белодано показао да у владајућој странци још има виталности.

Предлог изборног слогана није случајно изабран. Осетивши да је народу, оној тихој већини, дозлогрдила ирационална политичка подела која разједа друштво, а никуда не води, Александар Вучић је препознао проблем и позвао на уједињење Србије. То је најважније што се могло чути на митингу. Другим речима, он основано верује да ће огромна већина грађана Србије одабрати оне који се залажу за разговор и компромис, а не оне који подстичу поделе и беже од разговора. У том смислу, потпуно је небитно да ли ће опозиција прихватити његов позив на дијалог. Заправо, ако прихвати повиноваће се његовој вољи, а уколико не прихвати супротставиће се већинској вољи народа. Као у причи о Тамном вилајету – ко прихвати кајаће се, али и ко не прихвати кајаће се. Треба ли рећи да ће та дилема само додатно продубити поделе у опозицији.

Међутим, да би се очувала ова позиција владајућа странка мора да реши два проблема. Први је очување постојећег бирачког тела, а други је јачање кохезије у страначким редовима. Зато се на митингу могло чути да следи обрачун с мангупима у сопственим редовима који зарад личних интереса и бахатости наносе штету угледу партије и иритирају народ. Томе би требало да допринесе и акција „Знаш ли ти ко сам ја – ко си бре ти”. Такође, наглашена је потреба да се више пажње и новца посвети нижим социјалним слојевима, који нису у довољној мери осетили благодети економског раста видљивог у статистичким показатељима. У том смислу промптно су спроведене одређене мере.

Ипак, оно што је најважније тиче се осећаја обичног човека да је поштован и да се и он за нешто пита. Губитак тог осећања свуда у свету довео је до кризе демократије и поверења људи у политичаре. У масовним друштвима у којима кључну реч имају велике корпорације то је тешко остварити. Кажу да је медиј порука. Анкета је медиј, а порука коју је покушао да пошаље позивом окупљенима да у анкети заокруже пет од петнаест најважнијих тема и да с друге стране допишу оно што их тишти, Вучић је грађанима омогућио да бар на тренутак стекну осећај да се и они за нешто питају.

И да закључимо, порукама са скупа Вучић је позвао на дијалог и тиме себе позиционирао као стожер уједињења Србије без обзира на то како ће опозиција и студенти у блокади реаговати. Избор пред којим се налази политичка конкуренција је да ли се укључити у стабилизовање стања у земљи, или истрајавати на блокадама и идеји да Србија мора да стане како би све почело из почетка, али без СНС-а и његових присталица. Одлуку ће морати да донесу сами. За оне који заиста желе да буду дугорочна друштвена алтернатива избор ће бити једноставан, за остале ће избори бити само повод и покушај да се земља додатно дестабилизује.

*Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа