Екстремисти поново сеју страх у Грчкој

Од нашег дописника

Атина – Грчка владајућа странка Нова демократија позвала је своје присталице на синоћње окупљање у знак протеста након што је седамдесетдвогодишња мајка једне од њених парламентарних кандидаткиња преминула од тешких опекотина после напада Молотовљевом бомбом на зграду у којој живи. Нападачи су поставили запаљене боце са гасом на три куће локалних личности из владајуће странке у Солуну у цик зоре у уторак, изазвавши експлозије.

Вагија Нестора, мајка кандидаткиње Нове демократије Афродити Несторе, преминула је услед отказивања органа након што је задобила опекотине које су прекриле 80 одсто њеног тела, наводи се у саопштењу болнице. Кандидаткиња је такође задобила опекотине, а још три особе су рањене. Нико није одмах преузео одговорност за нападе. Ово је, иначе, први пут после више од деценије да је једна особа убијена у нападу усмереном на грчке политичаре. Грчка има вишедеценијско искуство политичког насиља, укључујући бомбашке нападе и подметање пожара, али су атентати постали ретки пре 20 година након што су вође левичарских милитантних група затворене.

„Били смо сведоци екстремно координисаног убилачког напада на тројицу званичника Нове демократије у Солуну”, рекао је портпарол Владе Павлос Маринакис и додао: „Овај терористички акт био је кукавички чин екстремних експонената насиља који делују под маском такозване идеологије против троје људи једноставно зато што се не слажу са њиховом политиком”. Он је и поручио да „тероризам неће победити” и да се „нико неће плашити”.

Портпаролка полиције Константина Димоглиду каже да докази показују да су напади вероватно били координисани и да полиција испитује видео-снимке како би потврдила да је иста група починилаца покренула сва три напада.

Чињеница да је страдала недужна жртва, мајка функционерке, особа која није имала политичку улогу, додатно је променила слику и тежину инцидента који је изазвао шок у јавности и политичким круговима Грчке и из сфере политичког насиља и претњи, пренела га је у сферу тероризма. Грчка антитерористичка полиција која је преузела цео случај истражује највероватнију повезаност нападача са анархистичким и крајње левим екстремистичким групацијама које су и даље присутне, које се спорадично оглашавају и нападају користећи и данас методе из прошлих времена када су се на њиховој мети налазили политичари, полиција, стране дипломате, институције…

Напад у Солуну може, иако то није потврђено, да буде у вези са незадовољством због реформе универзитета, противљењем пооштреним владиним мерама против окупације факултета, строжим казнама за насиље и јачањем присуства полиције у академском простору. То је последњих месеци био разлог снажног отпора студената и професора, али и анархистичких кругова, те неки овај напад виде као одмазду за покушај наметања законитости на Универзитету „Аристотел” у Солуну.

Премијер Киријакос Мицотакис назвао је овај чин „кукавичким, терористичким и убилачким” и поручио да се у Грчкој „неће дозволити слепо насиље у јавном животу, крвопролиће и поделе које сеју екстремисти и да ће починиоци бити третирани као криминалци”. На овај начин је ставио до знања да власт цео случај не жели да представи само као ударац на Нову демократију, већ као напад на демократски систем.

„Пронаћи ћемо вас и привести лицу правде”, рекао је Мицотакис и у том контексту сада треба очекивати да ће овај трагични догађај Нова демократија употребити као оружје за драстичније разрачунавање са политичким екстремизмом који више није усмерен само на симболе власти и друштвену имовину, већ сада директно удара на људе. Зато је и званична реакција из редова владајуће партије да политичко насиље не сме постати нормална појава у грчком друштву и да је оног тренутка када су настрадали људи који нису саставни део политичких размирица, порука коју су терористи покушали да пошаљу изгубила сваки политички смисао јер је намера била да се убија.

Секретар Нове демократије Константинос Каранакис је цео догађај повезао са политиком левичарских кадрова у прошлости и њиховим ставовима који су, како је рекао, били у директној супротности са напорима Владе да ојача полицију, пооштри Кривични законик и мере за евентуално пуштање на слободу терориста. Подсетио је да је један од првих корака бившег премијера Алексиса Ципраса када је дошао на власт било укидање строгих затвора и протокола по којима су терористи у њима држани под драстичним мерама безбедности.

Ипак, у земљи која се деценијама борила против тероризма поново је посејан страх јер више није реч само о вандализму. Подсетимо, напади грчких милитантних група на симболе моћи и имовину политичара су и даље присутни, али су били усмерени на причињавање материјалне штете. Прошле године бомба је експлодирала испред куће председника удружења затворских чувара у Солуну, али без наношења тежих повреда, затим напад Молотовљевим коктелима на кућу високог судског функционера, при чему је полицајац из обезбеђења повређен…

Грчка има дугу традицију политичког насиља, од злогласног „17. новембра”, преко урбаних герилских група до савремених анархистичких ћелија, али је случај из Солуна доказ колико је танка граница између оштре политичке поларизације и екстремизма у којем се политичка мржња оправдава насиљем у којем жртве више нису само политичари, већ породице, грађани…

Засад нема информација ко тачно стоји иза напада, нити се може тврдити да је он директна последица било које странке. Аналитичари су склони мишљењу да је све последица дуготрајне поларизације, пада поверења у институције и очигледно несметаног деловања радикалних екстремистичких група које у таквом амбијенту лакше налазе простор да своја дејства представе као некакав отпор систему. Влада која улази у седму годину власти суочила се са низом проблема, скандала, афера, разорним пожарима, железничком несрећом код Темпија која и даље дубоко нагриза грчко друштво, продубљује поларизацију и подрива поверење, јача незадовољство грађана. Иако су економски показатељи нешто бољи, нису и услови живота за већину нације, па се један део Грчке радикализовао.

Зато, напад у Солуну, три подметнуте експлозије у размаку од 17 минута, не може да буде само један изоловани инцидент, већ симптом вишегодишње политичке климе када се, као у овом конкретном случају, прелази и брише граница између радикалног протеста и тероризма, када страх који се сеје међу људима бива ефикаснији од аргумената, када се политички противник више не види само као неко са другачијим мишљењем, већ као непријатељ који мора да буде, више не само опоменут – већ и кажњен.