Ђоковићев тениски адађо још траје

Ко су ти љу­ди што не­у­мор­но шкра­ба­ју­ћи све и сва­шта на дру­штве­ним мре­жа­ма же­ле да Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа, чим пре, по­ша­љу у те­ни­ску пен­зи­ју? У пен­зи­ју, а за­што? Ваљ­да за­то што у 39. го­ди­ни жи­во­та ни­је ви­ше на пр­вом ме­сту те­ни­ске АТП ли­сте, не­го је „са­мо” сед­ми?!

О тем­по­ра, о мо­рес!

Ис­под Ђо­ко­ви­ћа на АТП ли­сти су број­на и ја­ко ва­жна те­ни­ска име­на, на при­мер Ме­две­дев, Фриц, Ру­бљов, па из­ван­ред­ни нор­ве­шки те­ни­сер Руд, а да при­том и не по­ми­ње­мо фран­цу­ска те­ни­ска име­на ко­ја су да­ле­ко, а иза ко­јих сто­ји бо­га­та те­ни­ска фе­де­ра­ци­ја.

Пр­ви фран­цу­ски те­ни­сер је Ар­тур Фис, ко­ји овог ју­на пу­ни 22 го­ди­не. Ње­гов тре­нер од­не­дав­но је не­ка­да­шњи „краљ асо­ва” Го­ран Ива­ни­ше­вић и за­у­зи­ма тек 21. ме­сто на ли­сти АТП.

Но­вак Ђо­ко­вић упр­кос сво­јих 39, још и у из­ван­ред­ном сти­лу игра те­нис из­ма­мљу­ју­ћи ди­вље­ње те­ни­ских на­ви­ја­ча ши­ром све­та. На ово­го­ди­шњем Ро­лан Га­ро­су за­у­ста­вио га је у тре­ћем ко­лу Бра­зи­лац Жо­ао Фон­се­ка, на­кон што по­сле пр­ва два до­би­је­на се­та наш Но­вак ни­је ус­пео да још др­жи за „гу­шу” де­вет­на­е­сто­го­ди­шњег Бра­зил­ца.

Да је Ђо­ко­вић овај меч играо у ве­чер­њем тер­ми­ну, а не у по­по­днев­ним ча­со­ви­ма, из­ло­жен то­плот­ном уда­ру ко­ји је Фран­цу­ску био за­ко­вао чак две сед­ми­це, би­ла би то ве­ро­ват­но не­ка са­свим дру­га при­ча.

На­кон што је по­сле пет се­то­ва и пет са­ти игре у по­след­њем се­ту из­гу­био са 7:5 и три уза­стоп­на аса мла­дог Бра­зил­ца, Но­вак је за­гр­лио Фон­се­ку – ко­ји је из­ја­вио да му је Ђо­ко­вић идол – за­же­лев­ши му нај­ве­ћи мо­гу­ћи успех у да­љем те­ни­ском над­ме­та­њу.

У сле­де­ћем ме­чу за по­лу­фи­на­ле ко­ји је по­чео у 20.15 са­ти, Фон­се­ка је из­гу­био од ве­ли­ке че­шке те­ни­ске на­де Мен­ши­ка, ко­ји по те­ни­ском сти­лу нео­до­љи­во под­се­ћа на бив­шу че­шку те­ни­ску зве­зду Бер­ди­ша.

Да је, ре­ци­мо, Ђо­ко­вић не­ка­ко ус­пео да пре­ско­чи пре­пре­ку зва­ну Фон­се­ка и стиг­не на мег­дан Мен­ши­ку – ко­ме је Но­ле та­ко­ђе те­ни­ски идол – мо­жда би у том ве­чер­њем тер­ми­ну ус­пео да са­вла­да мла­ђа­ног пред­став­ни­ка по­зна­те че­шке те­ни­ске шко­ле.

Али, ни­је. Па шта?

Па то, да фуд­бал­ски на­ви­ја­чи, ко­ји не­ма­ју бла­ге ве­зе с те­ни­сом, же­ле екс­пре­сно да га ви­де у пен­зи­ји, или ми­ро­ви­ни, ка­ко хо­ће­те. И све то чи­не по­зи­ва­ју­ћи се на Фе­де­ре­ра и На­да­ла, ко­ји су већ одав­но у те­ни­ској пен­зи­ји и ко­ји са три­би­на пом­но и оду­ше­вље­но пра­те те­ни­ску ча­ро­ли­ју Ђо­ко­ви­ћа ко­ја, на сре­ћу те­ни­ских сла­до­ку­са­ца, још не пре­ста­је.

Но­вак Ђо­ко­вић, те­ни­ски „го­ат”, ци­ља да осво­ји 25. „ве­ли­ки слем”, а на тур­ни­ри­ма ис­под то­га не же­ли да ра­си­па сна­гу и ма­ње га ин­те­ре­су­ју. До­ка­зао је да и без игре на тим тур­ни­ри­ма уочи Ро­лан Га­ро­са, ипак има игру с ко­јом је као и про­шле го­ди­не мо­гао да до­ђе до по­лу­фи­на­ла на овом нај­по­зна­ти­јем тур­ни­ру на шља­ци.

Ако ове го­ди­не ни­је ус­пео да оде да­ље на Ро­лан Га­ро­су, мо­же ли му то по­ћи за ру­ком на лон­дон­ском Вим­блдо­ну и ње­го­вој тра­ви? Мо­же, што да не.

Ако је Го­ран Ива­ни­ше­вић с по­зив­ни­цом за овај чу­ве­ни тур­нир ус­пео да у фи­на­лу по­бе­ди Аустра­ли­јан­ца Па­три­ка Раф­те­ра, и то кад су га баш сви те­ни­ски струч­ња­ци би­ли пре­жа­ли­ли и от­пи­са­ли, за­што то не би ус­пео и Но­вак Ђо­ко­вић, ко­ји је на вр­хун­цу сво­је те­ни­ске ве­шти­не?

За­то, та­ко вам бо­га, пре­ста­ни­те да за Но­ва­ка Ђо­ко­ви­ћа, ко­ји за­у­зи­ма из­ван­ред­ну сед­му по­зи­ци­ју на АТП ли­сти, тра­жи­те по­сао ко­ји би му нај­ви­ше од­го­ва­рао кад јед­ног да­на од­лу­чи да на­пу­сти цар­ство ма­гич­не те­ни­ске игре.

У све­ту те­ни­са има мно­го зе­ма­ља ко­је би Ђо­ко­ви­ћа ра­ши­ре­них ру­ку до­че­ка­ле и ко­ји­ма би он био нео­пи­сив по­нос, по­ди­жу­ћи га чак до зве­зда. Мо­же­мо са­мо за­ми­сли­ти ка­кав би ста­тус Ђо­ко­вић имао у Аме­ри­ци, Ен­гле­ској, Фран­цу­ској, Шпа­ни­ји и дру­где.

Да ли би га на­ви­ја­чи ових те­ни­ски ве­ли­ких зе­ма­ља гр­ла­то сла­ли у пен­зи­ју, кад у овом тре­нут­ку и у овој сво­јој до­би Ђо­ко­вић оства­ру­је од­лич­не ре­зул­та­те?

На­рав­но да не би.

На­про­сто је не­ве­ро­ват­но ко­ли­ко је овај те­ни­ски ма­ђи­о­ни­чар све­срд­но при­у­штио љу­би­те­љи­ма те­ни­ске игре ши­ром све­та и ко­ли­ко је сво­јом људ­ско­шћу и до­бро­том учи­нио да са сво­јим до­бро­твор­ним ак­ци­ја­ма кло­ну­лим љу­ди­ма учи­ни жи­вот ба­рем мал­ки­це леп­шим.

Мо­же ли Ђо­ко­вић ове го­ди­не, осми пут, да осво­ји Вим­блдон? Мо­же, мо­же. Јер, Ђо­ко­ви­ћев те­ни­ски ада­ђо још тра­је.

*Ди­пло­ми­ра­ни жур­на­ли­ста и про­фе­сор со­ци­о­ло­ги­је

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа