Ко продаје грађанима изборну мачку у џаку

Пад рејтинга, велико неповерење и трзавице око начина политичке борбе главни су разлози зашто букти рат између дојучерашњих савезника – студената у блокади и грађанске опозиције. Сваки нови скуп који на улицу изведе све мањи број симпатизера повод је да се због говорника на протесту, који не одговара леволибералној политичкој опцији, не бирају речи и увреде на рачун организатора, што може довести до декомпозиције овог дела опозиционе сцене.

Ако је у протеклих годину и по нешто константа, онда је то упорно и непрекидно обострано ограђивање побуњених студената и опозиције. Иако би било природно да ове две стране сарађују, јер им је циљ исти – смена власти – у пракси су, што време све више показује, километрима далеко од било какве сарадње. И не само да нема сарадње између ове две стране, него нема ни – бар јавних – разговора о свему што се у Србији дешава након новембра 2024. године и одговору на све то. Стање је нешто другачије на локалу, али ни ту све није пролазило без спорадичних трзавица.

До прекида на везама дошло је кад су средином прошле године позвали, како су навели у саопштењу, „истинске опозиционе политичке актере” да отпочну бојкот рада Народне скупштине, али без предаје мандата. Опозиционе партије у почетку су прихватиле њихов позив, али су се убрзо вратиле и учествују на седницама републичког парламента. Као разлог су навели да су то урадили због директног телевизијског преноса јер, сматрају они, то је једини начин да дођу до великог броја грађана, односно оних који наводно немају приступ медијима на којима се може чути критика режима. И то би могло да буде разлог за дистанцу према остатку опозиције да су остварили бољи и конструктивнији однос према Демократској странци. Наиме демократе бојкотују седнице парламента и уз то су дале „безусловну подршку студентској листи”.

Однос студената у блокади и парламентарне опозиције може се описати као однос подршке без формалног партнерства. Опозиција углавном подржава студентске захтеве и протесте, незадовољна што је нико озбиљно не узима у обзир, док истовремено овај део академаца настоји да очува организациону и политичку независност, сматрајући да им управо та дистанца даје највећи легитимитет у јавности. Током протеста постојали су повремени незванични контакти, али није успостављена формална политичка коалиција већ су временом ставови постајали све удаљенији.

Последњи разлог за сукоб јесте говор Јелене Павловић, бивше посланице Покрета „Ми снага народа” Бранимира Несторовића, о чему се у јавности могло чути управо од оних који би требало да су поборници демократије и бар декларативно се залажу да се чује и мишљење оних са којима нису сагласни.

Тако је копредседник Зелено-левог фронта Радомир Лазовић за Н1 изјавио да „она не треба да говори и не треба ништа да се пита”. И нико од новинара да њега пита – како то може? Тако неки схватају демократију.

Подсетимо, на Видовдан је у Краљеву говорила њихова колегиница из опозиционих посланичких клупа Јелена Павловић. После су се на њу сви редом обрушили, али је изгледа најдаље отишао управо поменути Радомир Лазовић, који је тиме себе и своју странку представио у горем светлу него њу. Као да неко жели да неприхватање другачијег мишљења постане „нормалност” у делу данашње блокадерске Србије. У том смислу, ЗЛФ може бити у праву да се Србија по нечему стварно променила нагоре.

Некада је у нашој земљи „привилегија” да се направи списак ко може да говори припадала искључиво екстремној десници, која је отворено или прикривено кокетирала с фашизмом, док су европске социјалдемократе баштиниле принципе слободе изражавања и једнакости свих грађана као темељ модерне државе. То је политика која у Србији олако детектује фашизам где га нема, али га не налази, рецимо, код албанског екстремисте Албина Куртија на Косову и Метохији. Радо се сликају и с Тонином Пицулом, чија домовина заједно с фудбалерима и Томпсоном пева у част Макса Лубурића, монструма и кољача из Јасеновца. А њему то не смета.

Опозициону политичку сцену додатно је уздрмао Лазовићев политички камарад и народни посланик Растислав Динић, који је изјавио да није било никаквог контакта између студентског покрета и Зелено-левог фронта и да је управо у томе проблем. Велико веће ЗЛФ-а донело је 5. маја одлуку о подршци студентској листи у случају да избори буду до краја јула. Он је тада отворено био против ове одлуке, констатујући да је она превише ризична за ЗЛФ.

„У ситуацији у којој не знамо скоро ништа о студентској листи – ни кандидате, ни програм, ни начин одлучивања, нити идентитет оних који одлучују и преузимају одговорност за одлуке – свака једнострана подршка мора бити у великој мери ’слепа’, јер напросто не знате шта заправо подржавате”, изјавио је Динић. Додао је да, ако људи попут Јелене Павловић могу да се нађу на бини, а можда и на самој студентској листи, то је озбиљан разлог за узнемиреност. „Због тога подршка не сме бити унилатерална, и ако се одлучимо на трајну подршку студентској листи, то мора бити условљено јасним договорима и гаранцијама да та подршка неће бити подршка за одбрану силоватеља, релативизацију злочина, промовисање антиваксерских идеја, сарадњу за Вучићем”, поручује Динић.

Да није реч о „бури у чаши воде”, како поједини опозициони аналитичари покушавају да ублаже и релативизују неспоразуме са студентима блокадерима, сведочи и то што је недавно општински одбор Странке слободе и правде (ССП) у Бачкој Тополи донео одлуку о иступању из свих органа и чланства те политичке странке. То је саопштила дотадашња председница бачкотополске организације ССП-а Гордана Дозет. Ова одлука последица је, како се наводи у саопштењу, дубоког неслагања с одлуком Председништва ССП-а да на предстојеће изборе изађе у коалицији с проевропским странкама.

„Наш чврсти став је да је овакав политички правац у овом тренутку погрешан. Сматрамо да је једини исправан пут безусловна подршка студентској листи, без обзира на то када ће се поменути избори одржати. Глас младих и студената мора бити приоритет и стуб стварних промена”, наводи се у саопштењу доскорашњег општинског одбора ССП Бачка Топола.

Да је скретање удесно некима проблем, сведоче и изјаве књижевника Владимира Арсенијевића, који је гостујући на ТВ Н1 рекао да се ништа у Краљеву није догодило што није почело да се догађа од фебруара прошле године. И то, како је рекао, једно оштро скретање удесно. „Ми смо 15. марта изашли са заставама Украјине, Грузије, Палестине и ЕУ, били смо брутално онемогућени, отете су нам заставе, нико нам није пришао у помоћ, само су нас неки људи питали зашто провоцирамо. Питање је кога провоцирамо, да ли је то протест свих нас, или је насиље једног политичког мишљења спрам свих осталих. Ја бих рекао да је ово друго, то је оно где проблем настаје”, рекао је Арсенијевић.

А опозициона активисткиња Аида Ћоровић коментаришући скуп у Краљеву рекла је да је тачно знала и осетила да ће се „ово десити”. „Почела сам да пратим пренос студентског окупљања у Краљеву и брзо одустала, јер ме је у много чему подсетио на баљезгарије с краја осамдесетих. Жао ми је, али ако мени неко ради о глави, чак и ненамерно, већ из глупости и незнања и зато што је допустио да Служба преузме кормило, онда то баш никако не може бити оно што подржавам”, написала је Ћоровићева на свом фејсбук профилу. Додала је да је била добрано разочарана љубављу студентског покрета с Ломпаром. „Ово отворено сврставање на десну, отворено националистичку, ретроградну, антимодерну и антицивилизацијску страну, е, то је нешто што мене искључује из ове приче”, поручила је, између осталог, Аида Ћоровић.

Ништа мање оштар према тзв. студентском покрету јесте политички аналитичар Драгомир Анђелковић, који је рекао да се не зна конкретан програм студената блокадера. Отишао је корак даље па је поједине делове њиховог програма назвао „идиотским”. „Нећу мачку у џаку! Само ми одлучујемо, ал’ када нам падне на памет... Код студентског покрета ми имамо много центара и не знамо шта је ту усаглашено, шта није усаглашено. Али, на почетку је било речи да се сруши Вучић и за шест месеци идемо на неке поштене изборе, где бирамо кога хоћемо и тад је океј. Нећемо да цепидлачимо ни око програма, ни око људи, али ако ми неко каже ’сада бирамо власт која ће четири године водити земљу’, онда ја морам да знам шта је њен програм”, поручио је Анђелковић током гостовања у емисији „Без пардона”. Навео да је да су неки од блокадерских предлога неозбиљни.

„Не могу да будем, зато што сам против Александра Вучића, за нешто што је недефинисано. Ја хоћу да знам какав је њихов програм и то на конкретан начин. Не да то буде списак лепих жеља. Погледај, њихов програм о здравству је идиотски, њихов програм о правима радника је идиотски. Па, наравно, сви би волели да плате буду дупло веће и да сви буду запослени и да имамо домове здравља у сваком селу”, рекао је Анђелковић.

У сукобу и опозициони посланици

Аргументе за и против сарадње са блокадерским студентским покретом укрстиле су Данијела Несторовић, посланица Еколошког устанка, и Биљана Стојковић, чланица Председништва Демократске странке. Несторовићева се противи безусловној подршци студентском покрету, пошто се, како каже, не зна ко ће бити на њиховој листи, док Стојковићева сматра да се не може тражити списак људи на студентској листи „ако се истовремено не зна ко су кандидати на другим листама”. Данијела Несторовић наводи да се од опозиционих актера не може тражити безусловна подршка, поготово ако се не зна ко ће бити кандидати за посланике.

„Оно што ми немамо, а то је да немамо практично ту листу, нити ми знамо ко ће бити кандидати на студентској листи. Не можете давати безусловну подршку, а не знате просто ко је”, истиче Несторовић. Оценила је да одбијање разговора не може бити представљено као демократски приступ. „То онда није демократија, јер уколико упорно пружате отворену руку да се поздравите, а тај неко одбија без неког јасног образложења, онда заиста не можемо да причамо о било каквој врсти нормалног”, рекла је Несторовићева.

Биљана Стојковић пак није прихватила овакву аргументацију и нагласила је да се не може тражити списак људи са студентске листе, поготово ако се истовремено не зна ко су кандидати на другим листама. Додала је да је и раније било спорних примера у начину на који су странке састављале изборне листе. „Ми стварно не знамо до краја ко су људи, из којих места. Ми смо ту имали ситуације да на листу стављају свастике, фризере”, навела је Стојковићева, која је признала да комуникације са студентима у блокади готово да нема.