Баук стратешког дијалога у Приштини

Сенка Д. Павловић Чотрић*

У албанским интелектуалним круговима све је већа забринутост због прагматичног приступа Вашингтона према Србији и успеха њене спољнополитичке стратегије. Ауторски текст универзитетског професора Фадиља Маљокуа, објављен 20. јула за приштинску „Коху диторе” (на порталу Коха.нет) под насловом „Стратешки дијалог САД–Србија и геополитички аларм за Косово”, представља јасан и отворен увид у доживљај политичке реалности на простору Косова и Метохије. Маљоку у својој анализи упозорава тамошњу јавност и политичке актере да се геополитички поредак на западном Балкану коренито променио и да досадашњи наратив о „неупитном и безусловном америчком савезништву” више нема реално утемељење.

Главна теза професора социологије на Филозофском факултету у Приштини јесте да се легитимитет и утицај једне државе у међународним односима више не одржава на емотивној или историјској реторици, већ искључиво на способности власти да са кључним центрима моћи – пре свега Вашингтоном – оствари конкретне економско-стратегијске интересе. У том контексту, Маљоку анализира иницијативу за покретање стратешког дијалога између САД и Србије. Према његовом тумачењу, нова америчка администрација приступа Балкану кроз призму „прагматичности, бизниса и стабилности”, где мултинационалне компаније и економски уговори играју примарну улогу. Приштински аналитичар оцену политичког курса Вашингтона прати с извесном дозом критике, сматрајући да Америка прави „стратешку грешку” јер даје предност економским и стабилизационим аранжманима са Београдом.

Међутим, оно што највише привлачи пажњу у овој анализи јесте ауторово отворено, иако нерадо, признање успешности српске спољне политике. Коментаришући спољнополитичку доктрину коју годинама доследно профилише државни врх Србије с председником Александром Вучићем на челу, Маљоку у својој колумни дословно констатује: „Србија, са својом политиком ’неутралности’, односно седења на ’неколико столица’ (Вашингтон, Брисел, Пекинг и Москва), мајсторски капитализује своју оријентацију. И, као таква, она тежи да оствари свој давнашњи сан да се претвори у незаобилазног актера, а не нужно у безусловног савезника.„ Ове речи познатог приштинског социолога нису ништа друго до директна потврда дипломатске победе званичног Београда.

Маљоку даље пише у каквој се позицији нашао Београд у очима Американаца: „Дијалог са Србијом отворено доказује да она има циљ да постане кључни играч на Балкану. Србија добија нови канал институционалног утицаја у Вашингтону, захваљујући наративу да више није ’проблематични фактор’ Балкана, већ незаобилазан партнер за регионалну стабилност.” Оно што у Приштини изазива највећу забринутост јесте чињеница да се стратешки дијалог САД и Србије покреће, док је слични формат односа између Вашингтона и Приштине замрзнут.

У закључку свог ауторског текста Фадиљ Маљоку оштро критикује Албина Куртија због недостатка визије, позивајући га на трезвеност: „Не смемо никако да препустимо изазов ’подела за признање’ у руке само једног субјекта, а још мање само једне особе. У супротном, цена ’погађања’ за нове уступке према Србији биће увећана. Међународни легитимитет више се не гради политичким фолклором, већ способношћу да се кроз институције успоставе стабилни односи с центрима одлучивања, попут Вашингтона.„

Ова анализа објављена за приштинску „Коху диторе” јасна је потврда забринутости међу тамошњим аналитичарима – свест да се геополитичке карте поново мешају и да је дугорочна, балансирана и прагматична спољна политика Београда, предвођена председником државе Александром Вучићем, остварила још једну значајну победу на међународној сцени.

*Специјалиста политиколог за међународне послове*