Алтипармаков: Ово је популистичка мера

Изменама пензијске реформе Французи ће у пензију моћи да одлазе млађи. Наиме, нови француски закон почеће да се примењују у септембру 2026. године, а најинтересантнија мера је смањење старосне границе потребне за пензионисање за оне рођене 1964. године и касније. За њих је до сада услов за одлазак у пензију био 63 године живота, а након измена биће 62 године и девет месеци. Граница се снижава за по три месеца све до 1969. годишта. Тако они рођени 1969. и касније моћи ће у пензију као и до сада – са 64 године живота. Реформа коригује и број година које се користе за обрачун пензија женама са децом. Пензијски обрачун се заснивао на просечној годишњој плати за 25 најбољих година каријере, а од сада ће се узимати у обзир 24 најбоље године за мајке једног детета, односно 23 најбоље године стажа за жене које имају двоје или више деце.

Будући да дугорочне пројекције реформе пензијског система све чешће помињу да ће неповољна демографија условити да се и код нас временом пооштравају услови за одлазак у старосну пензију (али свакако не пре него што се изједначе године живота и за жене и за мушкарце), поставља се питање зашто Французи могу, а ми не.

Др Никола Алтипармаков, члан Фискалног савета Србије, каже за „Политику” да што се тиче смањења старосне доби за одређене генерације осигураника у Француској, са 63–64 године на 62 године старости – можемо отворено рећи да се ради о крајње популистичкој мери, која, нажалост, представља наставак неодговорне пензијске политике која у Француској траје већ пар деценија.

У условима демографског старења, када се рађа мање деце и грађани живе дуже, неопходно је да се и старосна граница за пензионисање повећава паралелно са повећањем очекиваног трајања живота. То је услов очувања пензијске и фискалне стабилности, и управо то видимо да чине мање-више све европске земље, са пар евентуалних изузетака, где се Француска посебно истиче као негативан пример.

– Иако се у широј јавности понекад овакве популистичке мере представљају као „друштвено одговорне” реформе са циљем повећања добробити грађана, истина је потпуно супротна. Све скандинавске земље, које су апсолутно препознате као социјално најодговорније, без изузетка повећавају старосну границу за пензионисање, и баш протеклих пар месеци у жижи јавности су били планови да се у Данској старосна граница са 67 година постепено повећава ка 70 година старости, како дански грађани буду дуже живели у наредним деценијама. Такође, веома је актуелна и пензијска реформа у Немачкој, где канцелар Мерц објашњава грађанима да ће такође бити неопходно у наредним деценијама постепено повећавати старосну границу са садашњих 67 година. За то време, Француска попушта пред популистичким захтевима и смањује старосну доб на свега 62 године (за поједине генерације осигураника) – каже наш саговорник.

Макрон, додаје, као и његови претходници Оланд и Саркози, да очигледно нема политичке храбрости и одважности да француским грађанима каже исто оно што Мерц говори немачким радницима – да је неминовно да се дуже ради како се продужава очекивани животни век. Довољно је да погледамо неколико основних економских и фискалних статистика па да увидимо скупу цену француског популизма, која ће само расти у годинама које долазе.

– Нереформисани пензијски систем кључни је узрок високог дефицита у Француској који превазилази пет одсто БДП-а, без реалних могућности за осетније смањење у наредном периоду. Високи износи дефицита повећавају јавни дуг, који је и у Немачкој и у Француској износио око 60 одсто БДП-а пре 20 година. Захваљујући одговорној пензијској и фискалној политици, јавни дуг Немачке је и данас око 60 процената БДП-а, док се у Француској малтене дуплирао и износи 115 одсто БДП-а, са тенденцијом даљег раста – каже др Алтипармаков.

Неодговорна фискална политика, истиче он, праћена је додатним смањењем животног стандарда у Француској, који је пре 20 година био свега пет одсто нижи него у Немачкој, а данас француски стандард заостаје за Немачким више од 15 одсто. Цена Француске неодговорне пензијске политике већ је дакле дошла на наплату, а тек ће кулминирати додатним заостајањем животног стандарда у наредним годинама када неодржива буџетска политика крене да снажније урушава макроекономску стабилност.

– Отуда мислим да би евентуално угледање на Француски пензијски систем било упоредиво са угледањем на цврчка, у басни „Цврчак и мрав” – закључује Алтипармаков.

Фаворизовање жена и у Србији

Што се тиче пензијских измена у Француској које фаворизују жену са децом, ту нема ничег спорног, ова пракса може се срести у многим земљама, укључујући Србију. Наиме, нашим ПИО законом је прописано да 2032. године, када се старосна граница за пензионисање жена и мушкараца изједначи на 65 година старости, жене са једним или двоје деце ће добијати додатни пензијски стаж у висини од шест месеци за свако дете. Овакво решење се може оправдати по више основа и базира се на логици да пензијски систем треба да препозна чињеницу да жене које рађају и одгајају децу (која ће бити будући уплатиоци ПИО доприноса) нису у истој позицији као и други пензијски осигураници, већ оне на овај начин додатно подржавају опстанак пензијског система међугенерацијске солидарности.